Женски свет

убрзо уговор са својим издавачем. Прстен I буде обављен. Четир је дана само ЈГенау провео крај своје невестице, беху то дани најчистије непомућене среће. Тада се с њом онрости и оде у Беч, где је имао још неке послове да посвршује, Марији беше суђено, да га никад више не види ! Најтеже чекало је сада, јоште песника : ваљало му је раскрстити са Оофијом Левентал. Помисао на СоФију и беше угграво узрок, што се тако журио са својом жеггадбом. Племенита његова пријатељица Емилија Рајнбек, која је у души његовој читала као у отвореној књизи, пише ово о његовој женидби : „Одлука његова, да се жени, беше му последњи здрави намишљај, да се ослободи тешкнх окова, те да у браку са љупким, племенитим девојчетом нађе одмора и покоја душевнога . . . Била је то спасоносгта котва, о ко.ју се ухватио у ускомешаном мору својих осећаја". Са овим мишљењем слажу се лепе речи, што их је песник писао својој вереници у очи одласка свога у Беч. „Кад сам се с тобом нашао у Бадену, беше то као да ме судбигта или управо Бог последњи иут пита, да ли хоћу још нре смрти да дођем до мира и среће ? Из ле.пих твојих очију засветлило ми то отсудно питање до дна душа, а ја одговорих срдачно гта њ: да!“ Шта га је чекало у Бечу, то је добро знао. Али овога нута не хтеде устукнути. Глас већ беше доир’о у Беч. Је ли истина, што новипе о вама пгапу ? тим га речима дочекала СоФија. Јесте беше одговор ну ако ви желите, одустаћу од женидбе ; али онда ћу се убити! Страшни душевни потреси следоваху овом призору. Месец дана провео је код Левенталових у промењиву расположењу, што као да је слутило тептку будућност. Често је пребдио тешке ноћи, плачући горко над еврјим удесом. Па онда тек онај дирљиви онроштај ! Тако ми је, као да вас никад више иећу видети, рече Софија, једно од нас двоје мора полудети ! Биле су то кобне речи, које ће се и одвећ рано испунити ! Затим оде у Штутгарт, где ће, као што је нисао својој заручници, која га је жељно очекивала, само н* колико дана провести, иа

онда да ће похитати у ФранкФурт њој у топли загрљпј. Имао је да промени уговор са неодлучним издавачем својим, ну иреговори се веома отегогае ; песник се осећао у души измореп и малаксао. Писма, која је свеудиљ са Софијом мењао, дубоко су га и без престанка потресала. Цигло једно стојало је чврсто и иостојано у овом бунилу његов 1 душе: Помисао на своју иевесту, нада, да ће наскоро бити његова за увек, да ће у њој наћи мелема и опоравка. Али, јао да тешка удеса! усред својих најленишх снова, на домаку своје лене среће, удари га капља 29. септембра 1814. Изгледаше му то „као страховити нротест судбине нротив среће његове“. Одмах се реши, да одуњане од женидбе и јави намеру своју Марији; на срећу задржа Емилија Рајибек, код које је болесник легкао, то писмо, те извести сама несрећну невесту, штедећи је, што могаше више. Маријина су га писма увек радовала и оживљавала у њ-му надање. Ноћу између 12. и 13 октобра но свој прилици услед каквог писма СоФијина, која пије зпала никога штедети спопаде га лудило. Ленау беше иолудео ! Стање му се еве више погоршавало, док га најпо ле год. 1850. не сиасе смрт Од свих оних, који су га гледали како вене и како се прашта са овим животом, нуггам ј -да и чемера, заслужује Мприја Берендова иајтоплије саучешће. „Како сам ја страховити тај удар иреживела“, пшне она у својим успоменама, „шта сам све нрепатила, ја то, све да и хоћу, не бих могла оппеати. Беше то грозан прелаз из пајвеће среће у најгорчу жалост. Сасвим ме је то променуло ; иикад нисам могла постати онаком, кака еам пре била. Цео ми је свет дошао у неком другом виду, као да га је црн вео обавио, те све иомрачио; ох, удеее човечји, како си јадан! Вереника свога је одвећ љубила, а да је и помислити могла, да свезу с њиме раскине Како га иикад није смела видети, то се трудила, да га развесели нисмима, пуиим љубави и ми лоште. Оставгџи удова девојка и усамљена, носила је верио љуту бољу за мужем своје љубави, док је 1889. не одазва смрт. Исте годипе умрла је и СоФија ЈХевсптал.

Бр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ

165