Женски свет

падај успешно одбранимо или пак, ако би приморани били узмицати, да узмицање безопасним учинимо. Напослетку приспесмо. Другови нас с усклицима дочекаше. Још не знађах 7 ком случају да захвалим наше избављење. Но ово ми је била споредна мисао. Ја сам само бдио над животом милог девојчета. Иза нас горела је ватра. Намеран сам био амо однети иатницу. да је спрам светлости видим. Близу ватре стајаху неколико људи, разговарајући се о догађају те ноћи. Чим нас опазише, прекидаше разговор и чудно ме иосматраху. Ва име божје, ти си рањен! узвикну један између њих и притрчи да ми помогне. Шта, шта ? Како? рекох уплашено. Нисам ја рањен. Застанем те иоложим на земљу онесвешћено девојче. Овде, овде, на твоме оделу, рече први, колико је крви ! и нагну се према менш Но не бој се, ја мислим, рана по свој прилици није опасна, иначе не би могао овамо поћи, Ах, опасна, опасна! узвикнем очајним гласом. Међу тим сам мило тело на земљу спустио, посматрајући лице, које беше поред ватре као мраморна пдоча бледо! Никакве наде ! Другови ми ћутаху. Они не могаху замислити, да ће тане другог погодити сем мушког. Ја сам пак брзо разумео целу ствар. По нашем је оделу цурила крв, као да је скупоценом кадивом испрешивано. Ја ни осетио нисам врелу крв, која је потоком текла. Тане је кроз њене груди пројурило. Брзо је раскопчам, гледајући, да ли се може што помоћи. Рана је била дубока и смртна. Моја се туга и бол не да описати. Плакао сам као мало дете и иаднем на бедну Љубицу, не стидећи се туге, иживотјој хтедох улити пољуицима. Љубице! шапутах, животе мој, не оставлшј ме! Како ћу несретан, остављен остати без тебе! Љубице! Не, не, ти ми не смеш умрети, ти мораш живети ! На моје речи, или што је крв наново иочела тећи, отвори Љубица очи. Поглед јој на мени почиваше, као да су јој очи звезде, које саме светле путу путника. Љубице! прозборим очајнички, реци, како ти је, шта да чиним? Ох што ми не каза, кад си бол осетила? Можда бих ти и помогао. За што за што ми ниси рекла ?! Лице јој се разведри, као кад светла зрака кроз црквени прозор обасја свету икону, десну

руку немоћно подиже над разгрнута недра, да их последњи пут закрили. Тада, рече изнемоглим гласом, не би имао снаге, да себе спасеш. Да си са мном стао, наш би нас народ стигао. Здраво сам те љу била. Очн јој се заклопише. Лице јој покри. тамна сенка. Легп је била и под покривалом смрти, као ружа, која под црним велом лежи. Више нисам знао шта се около мене збива. Доцније сам дознао, да се те ноћи ништа није догодило. Другови, око којих се све више и више народа купило, ћутећи стојаху, као усамљена шума, која мрачно гледа за бесним вихором. Они, који су сто пута смрти у очи гледали, сад су злим очима гледали у мене. Идућег дана, рано у јутру, вратисмо се у варош, понесавши са собом самртницу, те почеше тражити оне, који не умакоше. Потражише рањене са обе стране. Из једне изгореле куће донеше неког Србина, кога, ма да је смртно рањен био, ииак снага одржа у животу. То беше Љубичин отац. И ти живиш, рече јуначва старина, опазивши мз живиш? Мишљах, да ме рука не he изневерити, настави дубоким гласом, прислонивши главу на земљу дакле, де да се то умире! Да, живим, рекох му боно. Тане ме није погодило. За мене је друга жртва пала. Ходи, ходи, види њу, коју си крвиички убио, уживај у том призору. Положисмо га на одар и однесмо га у једну набрзо зготовљену болницу, где је Љубица мирно као бајна слика, на нросту покривачу лежала. Помоћу једног мог друга подигнем рањено тело, да је одмах могао познати сирото девојче. Моја кћи, моја кћи ! уздисаше старац страшним гласом и стропошта ее на постељу. Не знам, какво ми је демонско уживање пружио овај призор, гледајући болове разјареног оца. Желео сам, захтевао сам, да цео свет осети, како гасне бајна звезда. Ако умрем, до ње ме сахраните! једва изговараше старац са смртним ронцем. Опроштај гресима мојим! Ох проклета да је ! Овде му се очи на веки заклопише. Можда ми ни Бог не би опростио, да сам његову жељу испунио. Где Љубица ночива, тамо

186

ЖЕНСКИ СБЕТ. Бр. 12