Женски свет

и нада ; вера ; божанство ; промисао и старање изгледаху преда мном као подле лажи. Још се и сад сећам оних тренутака. Осећао сам или сам бар мислио да осећам ужасну топлину и по целом се телу котрљаху знојне капље. Час сам се очајно смејао, час сам се опет дерао ; да се зидови од мог гласа тресли. Затим одјурим до врата, али сам их бадава тресао ; а затим опет погледам на сирото девојче; испитујући живот у лепом, али извемоглом телу. Пламен лизаше собне зидове ; кроз невидљиве отворе и овамо допре врућ загушљив дим. Дисање сваким тренутком све теже и загушљивије постајаше. Ја са неколико хладних али горких еуза клекнем поред девојчета, које на земљи лежаше. Морамо умрети! уздисаше Љубица слабим гласом. Бар ћемо заједно умрети. Моли се Богу ; продужи боно ; моли се ; Та и мој ће отац опростити. Ја те молим, моли се ; да ти душа не оде неприправна - моли се . . . Блас јој изумре. Или је изнемогла слаба сна,га ; душа јој се са Створитељем забављала. Са тихом озбиљношћу скрстих руке ; уста ми шапутаху неке речи не сећам се какве. Можда. еам се и молио Богу. Срце ми гласно куцаше; као да је хтело груди да пробије, колена ми стадоше клецати ; глава ми се заносила . . . али као да су неки људи и гласови ближе долазили. Тако је и било, и нисам се варао ; и многи се кораци зачуше и близу здања ! Ох Боже мој, узданем и иожурим се у ходник к’ вратима. Ослободите ме ; и разбите врата! викао сам бесомучно, а уједно почех врата трести али са слабим уснбхом. Мишице ми малаксаше. Још се разлегао мој глас, кад се с поља зачуло неколико удараца. Са дивљом радошћу што наличи на лудило, скочим. Мице ми мораде изгледати страшно. Очи ми испале ; зуби ми један о други удараху, коса ми се накострешила; ја потрчим к ЈБубици ; и станем јој слуктити дисање и пипати било. Она још беше жива. Осетих лак притисак њене руке ; али не могаше ништа говорити. За то се време врата раснадоше. Већ се доста велик отвор појавио ; кроз који могах по ред јаке светлости оиазити лица. Срце ми хтеде препући и радосно стадох скакати по ходнику. На иослетку цут беше слободан и неколико се брђана

створигае поред мене. Брзо ме хтедоше са собом одвући, али се ја нагло истргнем из њихових руку, одјурим до Љубице, подигнем је и излетим напоље кроз ватру у слободу. Свеж ме је ваздух опоравио те брже станем корачати. у наручју држећи мили терет. Другови ме оним путем вођаху ; којим су мало пре непријателза гонили. Пламен надалеко осветљаваше иут. Али се одједном изједне улице зачу дивља вика. Ми смо били у мањими, а непријатељ десет пута јачи. Морадох убрзати кораке ; да не бпсмо непријатељу пали у руке. Журимо се ; рече један од наших. Срби нам се приближују, у овом закриљеном простору их можемо претећи ! И одведе нас у једну уску улицу. Ја морадох мало застати ; јер пут отештаваше умор и благо, које још на прсима држах. Љубица је мирно, ћутећи лежала у моме наручју, главу наслонивши ми на раме. Тиме јој дах додириваше мој образ ; сретан сам био ; јер је она живела. Тек што с-тигосмо на по пута ; кад се зачу пуцањ према нама, у оном правцу, којим самја ишао. Девојче се стресло. Пошто од нас ниједно не беше рањено, то смо даље ишли. Мила женска сваким тренутком све слабије лежаше на мојим рукама, дисање јој биваше све слабије. Мислио сам ; да сам ја сустао. Тело јој час но задрхта ; као кад се олуј игра са слабом биљком, а поред тог се често трзаше. Јеси ли болесна ? рекох јој љубазао. Тело ти дрхће. Говори ; шта те опет тишти? Ништа ; ништа! уздахну анђео слабим гласом. Ништа! Једино грозни догађај. Тако сам сретна поред тебе ; у твоме загрлшју! додаде и умиљато се осмехну. Сад сам најсретнија. Но ; молим те журите се, долазе. Сиаси мене, спаси себе! За нама се разлегаше вика разјарене светине. Душа ми се на речи девојчета охрабри, те готово полетим својој мети. Љубица обави меке руке око мог врата ; као дете ; које у крилу мајчину дрема, док несрећа бесни. У један мах осетим њен топли дах ; он се нонављаше једанпут, двапут, трипут. Љубим те ; жарко те љубим. Немој ни ти Љубицу заборавити! шаггуташе ми на ухо ; а затим наслони главу на моје раме и мирно лежаше. Чета нам се на некој хумци иза вароши заустави, овде се заједно састасмо сви, да на-

Вр. 12. ЖЕНСКИ СВЕТ.

185