Женски свет

суђенице виле кад се еастале крај њене колевке, дароваше је крај земног блага, врлином и даром свега оног, што је лепо и добро. Од мале, несташне девојчице, постала је велика девојка, пуна чврсте воље и одлучности, а при том срца добра и милостива. које беше вазда готово притећи у номоћ јаду и невољи. Беше то у пролеће 1888. г., кад је Велика Кикинда од пожара љуто посрадала. Несрећа беше огромна, невоља велика. Са свију страна почели се купити прилози у корист нострадалима, а новосадска женска задруга, приредила је на ту цељ концерт, са врло одабраним програмом. Ленка, одушевљена племенитом цељи тога подузећа, нримила се да пева. Има ли кога, ко је био на томе концерту, а да га и данас не пређе нека милина при сећању оног божанственог певања, што се онда разлегало из бесцен’ грла младе певачице. Ленка је дивно певала, њена песма беше иодобна оној песми, какву је Змај Јован Јовановић у својој „Песми о песми“ онисује. Беше то „песма света, чиста, богодана, нлеменита, обасјана, истинита, песма из дубине срца здрава, која све осваја иокорава и . Богодани свој дар, Ленка је непрестано неговала и усавршавала, и многа чувена опера дичила би се таком иевачицом. Но Ленка не беше никако једнострана, крај омиљеног јој певања, врло се радо бавила читањем и везом, У Чебу, најмилијем имању њене породице, она беше увек при руци и од номоћи своме оцу, уживљујући се у његове планове, и потпомажући неуморно његове интересе. У Новоме Саду, где се после Чеба највише бавила, беше она иозната и омњљена личност, кад се гдегод у друштву појавила, беше са сваким љубезна и пријатна, а код своје гостољубиве куће, предусрела је сваког топлом усрдношћу. „И подиже се величанствен храм“, Новосађани опет добише позориште. Што Нови Сад опет може да прими у крило своје наше драго срнско позориште, па што је она мала укусна зграда, камо тако радо одлазимо да се после дневна рада и борбе уздигнемо у светове виших идеала, тако лепа и кићена, и у томе има Ленкине заслуге. Она је око свога доброга оца на-

стала, као негда царица Милица око кнеза Лазара. „кад он хтеде задужбипу градит’ да је гради од сувога злата.“ Кад се покојна Ленка указала у својој ложи, тамо на левој страни, одмах крај нозорнице тога новога позоришта, све очи беху онамо упрте. Глумци с већом вољом играли, они су њу сматрали као свога мецена, јер она, која је толике уметнике светскога гласа имала прилике чути и видети, увек је поклањала највећу пажњу и признање марљивом раду српских глумаца. Па тзј живот, пун снаге и крепости, пун племените врлине и узвишености, тај се живот за навек угасио! Добра Ленка, радост и понос својих остарелих родитеља, дика својим старијим сестрама, а узор и образац својој младој браћи, она није више ме!>’ живима. У далекоме свету, камо је пошла да се наужива уметничке лепоте, коју је тако силно љубила, пала је као жртва првом зимњем мразу. Куда оде пуна живота и веселости, пуна наде и радости, отуд јој мртво тело донеше у завичај, Први снег пао је на црну земљицу, небо се завило тавним зимњим плаштом, а оно лепо сунце игго нас зими тако радује, тако надом испуњава, оно се сакрило за мутне облаке, та и сама природа се разтужила, па као да тугом тугујући непрестано око жалосног спровода шапуће „Пало иње на воће на цвеће, увело је, озеленит’ неће“. Да, да, Ленкина младост, Ленкин живот је увео, а голема туга пала је на срце свима оиима, који су Ленку познавали и љубили. Многи и многи похиташе у Сентомаш да јој одаду последњу пошту. Камо лепе среће, да су јој у сватове похитали! Оне виле суђенице што су јрј при рођењу сваку срећу овог света подариле, друкчије су хтеле. Место „Одби се бисер грана“, одјекнуло је око младе неве тужно: „Вјечнаја памјат“. Ми ћемо се вазда с љубављу сећати гхокојне Ленке, а родитељи њени, некг блаже своју нреголему тугу погледајући на своју осталу децу, и помишљајући, да њихова Ленка беше узорита девојка, а њен живот кратак, ал цвећем радости и среће обасут. У Новом Саду, 23. новембра 1895. в. в. д.

Бр. 12. ЖЕНСКИ СВЕТ

181