Женски свет

У овом се тренутку нешто екотрља пред њене ноге. Сагла се да подигне и убезекнута примети, да је то свежањ, исти као онај у њеним рукама. То беше више, но што је њена сањалачка душа поднети могла. Тихо узвикну, и без сваког заустезања пољуби свежањ, иритиснувши усне час на један свежањ, час на други. Чула је у један мах за собом лагане кораке. Уплашено погледа унаоколо. Нико ? ништа. Убрза кораке. Знала је, да се задоцнела и ако би мати пре ње стигла кући, одмах ће поћи да је тражи. Срећа је послужи, па је пре стигла кући 7 но мати. Брзо сакри свежње нод узглавље Несмеде матери рећи 7 јер се бојала, да ће и пред њом бити грех ово неколико струкова, као и пред гоепођицом Сидом. И мати је мало блеђа доитла кући но обично; можда су и њој одузели од месечне плате. Сирота жена, тамо лежи на постељи и у тузи јој се појави слика оног човека, кога је љубила, коме је веровала, у кога се уздала и који је на тако подал начин преварио, упропастио. А у суседном кревету пак лежаше њена бајна и мила Керка, сањајући о свом чудном јунаку, који јој тако леп, тако отмен изгледаше у мислима, који јој је цвећа послао и који ће скоро и сам доћи ; да је носи у своје златом и кадиФОм окићене дворове. Чешће се смешила у сну, ту јој је било слободно смешити се ; њена постеља беше добра те није захтевала, да и ту буде невесела. * * * Преко пута од госпођице Сиде ; изгледаше по кад кад кроз прозор неко убого ; гураво мало створење. То беше јединац син сајџијин ; на кога је готово и сам Бог заборавио ; заборавила га је и ирирода, толико је гадно и унакажено створење било. Ако је купац дошао сајџији ; сам је отац изгурао свог сина на иоље ; јер је чешће било ; да чим га видеше ; купци би се одма удаљили из трговине. Ова сирота наказа смртно се заљубила у Мару. Већ две године ; како је с дана у дан види ; и од кад је Мара тако лепа џостала, не само да му је тело унакажено него и душа. Пламен га прождире, љубав га расниње ; самрт-

не болове трпи ; јер љуби ; лудом страшћу, како човек још никад није љубио. EL поред свега тога се ииак непоказиваше пред девојком. Како би се смео и показати он, људско страшило, потомак Гвазимодов. Од детинства је знао ; да је страшило људско ; да се сви разбегну, с кима се сретне и да он несме у себи гајити никакве осећаје према другима. Али и комарац љуби ; и паук ; воле и гуштер 7 црв ; па шта може он да ради ; ако љуби!? Колико је пренатио овај сиромашак ; кад је видио Мару! Само је онако за тренут видио, али би га тада стигло лудило ; јецао је ; ваљао се у мукама. Једном Мари паде на памет да идући кући, разгледа мало драгоцености. Дуго је ту стојала и упрла очи у једну бриљантску гривну. Сирома грбоња се повукао у угао радионице и у страсти својој зарио је ирсте у своје рођено месо. Кад је девојка отишла, страшило у беснилу своме прегризе једну бурму, што је неки сретни младожења наручио за своју вереницу. Плакао је ; викао је ; од силног бола и лупао се бесомучно у ирси. Али зато у вече ; идући кући опет лежаше пред њеним ногама свежањ ђурђица, на ком се блистала росица, и који је био везан са златном траком, а прибоден иглом дијамантском ; у виду полумесеца. Дијамант се тако блистао у мраку да су Мари очи у један мах засенуле. Дакле се није варала! Заиста је то чудан јунак ; који дијаманте шиље њој ! Али зато ипак не смеде матери казати ; јер ее заверила у себи, да дотле неће говорити ; док „он“ не дође uo њу на четир коња ; да је с матером заједно носи у своју драгим камењем искићену палату ! Само то није разумела ; зашто се толико заустеже ? Ако ју воли ; кад тако њежан може да је из далека, зашто јој не дође у близину ? Загато се не жури к њој ? Сутра! Сутра! С тим је завршивала Мара увек своје сањарије Собица у којој она становаше ; беше препуњена мирисом ђурђица; Марин сто пун драгоцености, а „он“ не долази. Но у колико се дуже задржавао ; у толико је величанственији иред њом изгледао ; витез, њен витез! . .

110

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 7