Женски свет

Сутра дан бегае први иосао Ернин, да пише својим родитељима и да их замоли за пет етотина марака, да купи балску хаљину. Ни посумњала није, да неће кроз кратко време добити новац, те кад је писмо послала, упути сс право трговини, где је јуче са највећмм задовол»ством посматрала хаљину. Она одмах саоиитти трговцу, да може сматрати као да је продао халгану и да је из излога уклони. Трговац хтеде одмах да погаље кући хаљину ; но она га замоли ; да ју задржи за неко време ? јер муж не сме нигата о том знати ; до год не би била хаљина исплаћена и рачун показан, а без његовог знања никако није хтела допустити, да се хаљина кући донесе. Са највећим нестршвењем очекиваше Ерна новац из Берлина. Ерна се бојала, да не би ко други догаао и хал»ину откупио-, још никад није таком жудњом и нестрпл»ењем очекивала пошту ; као сада. Кад је већ два-три дана нропгло, а писма join никпко нема ; спонала ју је нека трзавица и страх. Тек нетога дана добије писмо и по адреси је познала материну руку. Брзо раздере куверт и отвори писмо ; па се на мах лако задрхта и иобледи. „Драго моје дете ! Жао ми је гато ти не могу твоју жељу испунити ; јер отац ми рече ; да ти за сад не може никако послати тражену' суму новаца. Но ти би вал»да могла узети хаљину и задовољити твоје срце ; па ћеш временом одужити твој дуг.“ Кад је довргаила нисмо материно ; задрхта јој рука и испусти писмо ; а она бризну у плач. На рачун да узме балску хал»ину ; то није смела од свога мужа ; а при том је хаљина била већ као и купљена. Неутегана упути се свом писаћем столу ; у мислима, да види ; колико joni свога угатеђенога новца има ; ал’не бегае ни потиуно 100марака; и хтеде већ с тужним срцем да затвори сто ; кад јој случајно паде поглед на један куверт ; на ком беху ове речи написане : „ Ову срећку поклањам своме сину ; 1860.“ Првога дана је оиа исту срећку од свога мужа добила са речима: „Ево ја ноклањам теби ову срећку ; можда ће нам твоја рука срећу донети. Мој је отац од свог ујака добио ; и оног д на ; кад сам ја свој испит положио ; у знак л»убави поклони ми га; али сам му морао своју реч задати ; да га никад продавати нећу; јер је у том уверењу био ; да ће кад-тад изаћи. На жалост ; његово пророчанство није се иеиунило ; бар док је у мојим

рукама био ; зато га теби и поклањам. Јер така ружичаста створења, као гато си ти 7 обично су сретнија “ Као муња сену јој мисао кроз главу: а како (и било ; кад би ја ту срећку продала? С тим би добила толико новаца ; да би могла исплатити. Брзо добави новине ; да види пошто су лозови Заиста ; добила би близу пет стотина марака. Још се једно време борила сама собом. Савест јој донекле не дозвољаваше да то учини ; ал ; неки унутарњи глас гоњаше је 7 да учини iiito је смислила. „Кад сам га ја на поклон добила; то је онда он моја својина ; а кад за толико времена није извучен био ; ваљда неће баш ни сада извучен бити.“ Доцније пак ; кад ми моји родитељи пош.т»у новац ; ја ћу на место овога купити други ; те тако неће Максим о том ништа ни дознати. Брзо зазвони и заповеди девојци, да јој донесе огртач и шешир. За тим у брзом кораку оде у другу собу ; и привеже двоструки жут вео ; па се брзо удали ; да је девојка није ни оиазила Кућа првога и јединога банкара ове варошице; о којем она доста добро обавештена беше ; подоста је удал»ена од њенога стана. Са плашљивим срцем провлачила се кроз оне доста мрачне и влажне улице ; док је доспела до банкаровог контоара. Кад се приближила кући повуче јога више вео на лице и уђе унутра н сигурним кораком па се унути управо контоару. Од присутних устане један из међу њих и запита ; игга жели Ерна извуче срећку и прогаапута: „Ја бих рада била да продам ову срећку.“ Момак је доста оштро ногледи ; и онда се упути књиговођи ; где се нешто договараше. После неколико минута врати се исти натдаг и рече јој : „Молим лено за ваше име ; јер ми папнре од вредности не узимамо од особа ; које не познајемо.“ Ерна поцрвени, јер није рада била да се ода; ал’ осећаше да би навукла на себе још већу сумњу ; кад би затајила своје име. У том се отворише врата од друге собе и појави се сам банкар ; но што је кроз врата младу госиођу добро посматрао, ноклони се учтиво и замоли, да уђе у његову собу ; велећи ; тамо ћемо нашу ствар брзо свршити. Ерна се плашљиво упути у собу банкареву ; који ју понуди да седне ; па је љупко ослови: „Ја сам вас ипак и поред вашег густог вела познао Милостива ; ваша гипкост и поносно др-

Вр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ.

125