Женски свет

не види баш ништа да су сељани, ако не ре* чемо да им је буђелар од зноја исхабан, који има силне одељке, у којима се налази по гдекоја меница или обвезница исписана неуком руком каквог честитог сељака. Кад би се на овим „армуникама“ господара Робичека, господара Абелеса, и господара Кареца могло свирати, зацело би се чуло лепих ствари из чешких земаља, али би онај који би то слушао пре плакао него што би се смејао. Али оваки господари обично повере коме званичном послужитељу у варогпици, да на овим „армуникама“ гдегод на малој јавној лацитацији, уз добош, жалостивне песме посвирају. Као што рекосмо др *** нема млого клијената са села, али међу онима гато их има, налази се прави тии у свој својој чистоти. Јамачно има у свакој адвокатској канцеларији по такав један сеоски тип, који Својом простотом мало освежи онај загушљиви ваздух, окужен мијазматичним испарењем модерног друштва. Ја држим да су такве партаје нужне и самом адвокату ради тога, да освежи мало свој ум, Баш сад је одправио силесију преФригани клијената из вароши, који се као оно дивља звер, из Гетеовог сравњења, еамо за своје ствари окрећу, већ му глава бучи од силних циФара, есиапа, меница, експенза, кућа и других сличних ствари. Врата се опет отворе, а у собу ступи нека дречна прилика, и назове: помоз’ Бог! Добар дав, како сте ?“ па стаде у неприлици окретати и стискавати шубару. Нехотице се разведри лице одветниково. „А добро дош’о чико ! Седите, седите ! Је ли било и код вас кише ? Но па како је, шта је ново?“ А чика онда приповеда оеако просто, кад и кад умете какав снажан израз и млата живо рукама. Адвокат се смеши. Њега занима ова распра, која се догађа на селу, где су куће маховином обрасле, и где су њиве пуне златнога класја, куда га можда срце сада и не вуче, али тек радо помишља кад и кад на то, кад може своја ирашњава акта да остави и да мало душом одахне. Њега занима то проетоср дачно поверење клијента сеоског, који мисли да му адвокат може све израдити, да је препреден као враг. Па онда и у томе има неке дражи, кад та кав сељак пре сваког разговора извуче какву маслену књижицу или стане дрешити крај завезане мараме, па стане оданде вадити банке, да изравна прво свој рачун.

Али покрај оваких лепих страна имају такви клијенти и својих тавних страна, Обично им кожуси јако заударају, па зими седе радо баш код фуруне у канцеларији, где са њих цури вода као са каквог снежаника кад се топи. У регистру клијената дра *** био је у овом нашем случају овај човек уведен под скромним именом Матија Прохаска. Од прилике пре три године је први пут прекорачио праг ове канцеларије, а необично се свима одмах допао. А имао је процес због некакве ствари, која би пре требала да дође као стаФажа каквој идили, или би вреднија била да се опева, него да се о њојзи води процес. Била је то једна јабука, оно песничко дрво, које је умиљатог изгледа како ’c пролећа у цвету, када пчеле зује око њега, тако исто и с јесени, када му се гране од зрелог, руменог нлода пресавију. А ствар је била у томе. На разору, баш тамо где се њива Прохаскина сучељава са њивом Варваре Врхцабове, стојала је та јабука сама саморана, у чијем хладу су се одмарали за време жетве и газде и радени како једне њиве, тако и друге. Али не лези враже; једанпут Врхцабова обере сву ту јабуку, која је и тако већ слабо рођавала којом приликом је, као што доцније нронађена акта о том сведоче, добила ни пуну саћурицу недозрелих јабука а већ после неколико дана ју је утужио Прохаска преко свога адвоката због узнемиреног поседа. После тога је било и других распри међу комшијом и комшиницом: тако због тарабе, стреје, због прозора у туђој авлији, због греде, која се помолила у туђу авлију и због још млогих других ствари али ie јабука ипак увек била најјачи предмет процесању, па зато свако у канцеларији чим је видио Прохаску, одма му је пала на памет јабука. „Но па како је с том јабуком?“ било је увек прво питање писара, кад је хтео милостиво да с Прохаском одпочне разговор; а и сам адвокат, кадјетребало какву нову распру с грабљивом комшиницом упочети, увек је узео табак чисте хартије, направио на среди тачку и рекао: „Ту дакле стоји та јабука, а од ње овамо десно и т. д.“ Већ су неколико распри, што су после јабуке дошле, сретно или несретно било окончане, а распра с јабуком још никако да се сврши, отегла се као гладна година. Ја не знам шта је био узрок томе одуговлачењу, или је тај процес изгубио вид поседа, па се претворио у клизави

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 1