Женски свет

Афоризми.

загреје. Како је то другчије код нас, где је истина мања зима, али хладни зимски ветроТзи продувају и најтоплије одело. С тога руски лекари хоће болне да шаљу тамо у Сибирију, место на југ. Природа и вештина. Кад на добро увеличавајуће стакло (микроскоп) гледамо сеченицу у бријачице, изгледаће нам дебела као тестера, пуна зубаца Нај Финија шиваћа игла ће нам под микроскопом изгледати као затубаста шипка. Али кад наисти микроскоп гледамо челину жаоку ; видићемо да је иста са свију страна потпуно глатка, није нигде храпава, а врх јој је тако фини, да се једва види где престаје. Најфинији конац од кога се вео прави, изгледа под микроскопом као рашчешљано уже, дочим конац од свилене бубе је глатак, светао и свуда једнак. Најмања тачкица коју врхом пера на па пиру направимо изгледа под микроскопом неравна и ћошкаста, а оне ситне тачкице на крилима зарезника (бубица и лептирова) су иотпуно округле. Тако је у природи све савршено, а човечија вештииа је несавршена.

Ко види само погрешке без да види и уз роке, види само у пола, види ли и узроке, из

којих су погрегаке поникле, то се претвори његова срдња у најнежније сажалење. ( Хердер )-. Што више мислиш, што више осећаш, тиме си већма усамљен на овом свету. Ако ко остане скроман, не при хвали, но при укору, тада је заиста скроман, Хвала је таково пиће, које јаке снажи, а слабе опија. Сиромаштво је једино бреме, које бива теже, што га више њих носе. Мма једна врлина, којом се човек не сме хвалити. А која је то? Скромност, јер ко се почне њоме хвалити, више је нема. Учи да живиш, живи да учиш. (Ж. Пол .) Саучешће је мудро предвиђање несреће, која нам се може догодити. ( Ларошфукол ). Историја једног човека, то је његов карактер. '(. Гете ). Много, што сам у младости са свим разумевао, једва га у пола разумем сад. А зашто? Јер је слепог поверења нестало и начинило је места сумњи. Ко се често надао нзучи бојати се. ( Грабе ).

ЛИСТАК.

0че наш!*).

У петак у вече седам рибарских лађица изађоше из малог бретањског пристаништа Керма рора. Дан је био ведар, а лаки поветарац ћарлијаше. Беше то леп октобарски дан са седеФСКим небом, море беше мирно, на коме се лцњо љуљкаху бели галебови, Сирото селанце лепо изгледаше ири заласку сунца са својом старом црквом, чија се звона разлегаху и разбијаху се кроз плави азур, и домовима који лепо изгледаху са својим опасачем од лених баштица, у којима златне кризантеме, пурпурне далије и бледо љубичасте беле раде расцветаваху се и дрктаху при влажном ветру, који дуваше са океана. *) Из: Revue pour les jeunes filles.

(Emile Gebhart.)

Морало се ловити у околини острва Сен на догледу ужасног леда на Финистеру. Сви људи, младићи и дечаци беху отишли, у селу осташе само : жене, мала деца, свештеник, звонар и стари ловац Ивонек, који се због своје дрвене ноге није могао више навозити на море. У залуд је стара Клодина, чији муж и четири сина беху једном избачеви буром мртви на песковите обале Трепасеје - опустила своје збрчканц мртво лице, говорећи љутито, да не треба кушати Бога и распињати јадрила петком; нико је не послуша, већ весело навеслаше своје мале барке у широко море, јер барометар

Вр. е. ЖЕНСКИ СВЕТ.

93