Женски свет

госнодина пароха показиваше лепо време, а и пул ће им бити кратак: вратиће се прекосутра пре мрака с богатим ловом, којим ће се лепо ирославити три дана доцније Сви Свети. Жене по готову не казаше ни збогом својим мужевима. Једина ова стара сибила Клодина оде на крај приетаништа, па седећи на подножју великог дрвеног крста, тужно праћаше по црној ноћи седам белих једрила, који се губљаху у ружичастој магли на хоризонту. Ноћ беше мирна; али у суботу око иодне поче ветар, небо се наоблачи, мпре се узбурка и запљускивагае јаче обалу; дугачки, модри облаци приближаваху се све брже и брже са северо истока; све јача тутњава долазаше с мора; ветар биваше све јачи и нооштраваше беснило таласа, који постајаху све већи, све страшнији. Жене беху цело после подне скупљене на обали, држећи за руке своју нејач. Баш ни једно се једрило не појављиваше на хоризонту. Стара Клодина као убијена попе се дрхћући на гомилу камења и с ње посматраше још и у сумраку бесно и узбуркано море, које се на њу дизаше. Ове су ноћи гореле лампе до зоре у сиротим пећинама у Кермарору. У недељу ујутру бура бешњагае још јаче. Море дође и до самих баштица, из којих чупаше и последњи цветак, ветар дуваше ужасан, таласи њрави као зид удараху бесно о крст на насипу, пљусак заклањаше често поглед на Океан, а онамо према Разу, где се рибари бораху са смрћу, иојачаваше се грмљавина, а ближе поред стене, који су таласи запљускивали дизаше се ужасна, очајна вика. Жене већ не имађаху куражи, да гледају узбуркано море и све одоше у малу цркву. Ивонек зазвони на службу Звоно беше сломљено и прсло и његов промукли глас као да одаваше уз буру и жалосну запевку самртника. Црква бегае тужна и мрачна. Близу побочних врата према мору беше капела св. Ане издвојена од осталог здања и изгледаше као нека дубока пећина. Жене упалише танке жуте свећице пред олтаром и заједно с децом клекоше да се помоле Богу пред добром бретањскомБогородицом. Покушаше да се моле Богу, али им речи не излажаху из уста. Старије беху забринуте и скоро бесне мислећи на бродоломе њихове младости, млађе плакаху полако. Ветар и киша тресли су разглављене црквене прозоре. На уласку горе на кор висио је један брод но

старом облику са својим иозлаћеним капетаном. Кор, олтар и средина цркве беху као меланхо лично осветљени овом светлошћу малих свећица. Једини црквењак мали Енога звоњаше, а попа клечећи пред олтаром, приношаше свету тајну. Никад за ово ио века, како је евештеник у Кермарору, наје видео ужаснијег времена. Од свих ових рибара, које је или крстио или венчао, колико ће их се вратити у село ? А како ли ће он каквим ли ће чудом моћи он, лишеи свега, ранити и од нужде бранити све ове: мајке, удовице и сирочад? Ово ће бити пре опело што ће сад служити но литургија. И у знак жалости обуче црну одежду, на тужан, прелиставаше сузним очима свој требник, тражећи молитве, апостол и еванђеље тога дана. Веома јак ветар заљуља у том тренутку цркву, врата према мору отворише се и стари Ивонек гологлав, појави се, посрћући на прагу; не говорећи ништа плашљиво је показивао на ужасан хоризонат, мрачно небо и на узбуркано море, на ком се три четири тачке ломљаху о таласе. Да нису те тачке деца, мужеви, браћа и очеви, који су тамо у опасности? Жене носећи своје малишане журно изађоше из цркве, као да ће моћи са обале показати самртницима на њиховом последњем часу лица њихових милих и драгих. И Еного, чији отац беше отишао са осталима, изађе из цркве, која остаде празна, док стари попа, који није ништа ни видео ни чуо читао је потресеним гласом посланицу апостода Павла Хришћанима из E®eca. Но, и сад се врата отворише и у цркву уђе мала девојчица од десет година у црнини, покисла и расплетене косе, новезана црним муслином. Вукла је са собом стари неки кишобран од црвене вуне, па погатујући дом Господњи, беше скинула ципеле да неби лупала и ишла је боса похладним цигљама. Пошто наслони кигаобран на зид, попе се на два степена пред олтар, иољуби св. икону и положи на њу киту свенутих ружа, извади из шпага остатак свећице, мањи и слабији од њеног малог прста, упали га и уврети међ остале, па полако без ларме сиђе у паперту, клече склопљених руку и бледа присуствоваше служби божјој. Поиа лишен свога јединог црквењака, однесе сам требник на десну страну олтара. Затим је читао Еванђеље од Јована: оздрављење болесиога дегета у Капернауму. Код речи Христови : „ Док не видите знаке чудеса Божјих ви не верујете и ,

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 6