Женски свет

ЛИСТАК.

П рве сумње.

Добро се свршило.

Бијаху млади, лепи. Вољели се јако, искрено. Медене недеље никако да прођу. Никад их нико није видео једно без другога баш ко двоје голубића. Она би одлазила у уред по њега, а ои би нестрпљиво изгледао кад ће се врата отворити да види њезииу драгу појаву па да онда заједно оду на шетњу. Једнога дана поведе она своју другарицу са собом. ~Хајде; да идемо по мог голубанаћ' Он им пољуби ручице и стаде закључавати свој писаћи стб да оду. Али млада женица, ко ћаволац скочи да види шта има у његовој ладици: „Не закључавај !“ „Јок! Већ је закључано !“ Она га не хтједе иред другарицом дуже молити али је гуја уједе за срце. „Шта он то крије у ладици ? Шта?" И цијелим путем бијаше сметена, и цијелу ноћ не усну, плакаше. Кад било сјутра дан устаде рано и нотражи у џепу cnora злата кључић од писаћег стола. „Идем у уред, прије него тамо ико дође, да видим, шта кријеш од мене!“ Он је мољаше да то не чини, да је смјешна, али чим је он више боцкаше тим она јадница више изгуби памет. Ох како бијаше узбуђена ! Како дрхташе, како

I. Драга Софијо! Села сам да ти пишем и то сад, кад је код нас све мирно, кад већ сви спавају. Отац ми је до сад седео за писаћим столом, био је забринут. Како сам могла од маме дознати, оће да смести мога браду у други завод, јер у Пешти, каже, много троши, па би хтео да то спречи. Он још ништа не зна о целој ствари, ал’ ја сам видела, да је отац донео неке проспекте (извешћа), те их сад проучава. Једва сам чекала да већ једном оде. Не једанпут сам устала да увртим стењак у лампе. Мислила сам да ће тако пре отићи.

Никола Милутиновић.

грчевито стискаше онај кобни кључић у руци. „Идем у уред, морам да се увјерим? Морам! И одоше Путем одједаред запита љубљени голубан, који је кроз све то време мирно гледао сав очај своје женице: „Па шта ће бити, ако нађеш љубавно писмо?" „Бићу најнесретнија жена на свијету !“ одговори бедна голубица кроз илач. Срећом још никог не бијаше у уреду. Она прелети степенице и грозничавом узбуђеношћу потрча у собу иа до писаћег стола. Док одкључаваше стиже је и голубан. Ручице јој дрхтаху, а сузе капаху низ лијеио лице, док одкључаваше. Извуче ладицу.. . Кад у њој једанЈшаћен рачун од кројача клупче канапа, печатног воска комад, једна оитужница већ застарјела, кутија дувана, и ништа више. Сретна голубица врисну од среће и изљуби голубаиа, који је озбиљним лицем све то нроматрао. „А зашто ми јученехтједе одкључати, голубе мој ?“ Зато да те одучим од радозналости и од сумње у моју искрену, вјерну љубав, ти моја наивна женице !“ одговори он и пољуби те несташне ручице, које су час пре толико дрктале а бадава.

Јелица Беловић - Бернадзиновска.

Но све бадава. Једаниут ме је чак и запитао шта то радим. Једва једном дође мати, да му ка&е, е му је спремита соба. И он оде. То је било пре четврт сата драга Софијо, а сад ено га где већ хрче. И мати је легла и гако сам ти сада сама, јер Милан је већ одмах после вечере отишао јавио је оцу, да иде мало до својих другова, који приређују заједничку вечеру. Ох Софијо, да ти знаш како сам чекала тај тренутак да останем сама. Још одмах после подне кунила сам хартије, али све бадава, оваке ствари не дају се у присуству 'других писати?

Вр. 7. ЖЕНСКИ СВЕТ.

109