Женски свет

Шта мислига ? У мене се неко заљубио. И то врло, врло јако. Тако ми дрхће рука, кад на то помислим, да ти једва пишем. Било Je то канда ирекјуче, јесте прекјуче, ја сам свирала: Звучну даворију од Јоси®а Маринковића. Прозор у моје собе био је као обично отворен. На улици не бегае никога. Кад сам била бага тако око половине, знаш тамо где почиње оно Moderato, дознала сам по шкрипу ципела, да под прозором неко стоји. Дошао је тихо, сигурно није хтео да га приметим. Но ја сам га приметила, ох драга Софијо, ја добро чујем! Кад сам била свршила комад, он се кренуо. Уставши од гласовира сва сам дрхтала, јер да је тај „неко“ младић био, то сам знала за цело. Другчеходају младићи драга Софијо, а другче стари. Приближих се прозору и пружих главу напоље. Имала сам право. Са наше сунчане стране прелазио је један младић на другу страну улице. Софијо, он је због менв стојао на сунцу, по тој припеци! На глави је носио сламњи шешир, ход му је био еластичан. Дуго сам гледала за њиме, кад је у једанпут, а он сврну у једну кућу. Та кућа била је штедионица, Софијо! Он је чиновник и то можда главом књиговођа. Други чиновници не носе сламње шешире, нису тако отмени... Он је књиговођа. Знам за цело ! И. Ево села сам да ти опет пигаем. Мама је отигала у посету, те сам опет сама. Данас ми после дугог времена једва једном дође учитељ музике ... каже да је био болестан. Но ја му не верујем. Ох Софијо, код нас сви учитељи свирке лажу. Кад сам свршила-сат он ме је похвалио. Каже, да већ одавна висам тако складно одсвирала Маринковићеву „Даворију“ као данас. Ја не знам да ли је то ласкање, али да сам од оног доба (ти знаш!) свако после подне свирала тај комад то стоји. Јер да „он“ воле слушати Маринковићеве композиције о том сам уверена. И отпре је био ту. Наравно не код нас, али на улици. Но то ништ’ не чини, за почетак је и то доста. Шта мислиш ? Том приликом видела сам му и лице. Није да је леп кошто, већ прави Нерић/ Ти знаш ПерићалКако га не би знала! Та заједно смо сневале о њему у „инштитуту.“

Сећаш се, и Перић је свагда носио сламњи шешир. И еада је стајао код нрозора, као оно прпи пут. Кад сам била устала и пришла прозору, он је још етајао. Нешто се тргао кад ме јо опазио, и тим оде даље. Ох Софијо, у његовом погледу много се шта дало читати ! Његова два црна ока сјала су као два драга камена, и као трешње што у нашем врту роде. 111. Драга Софијо! Данас ми није дошао Забадава сам свирала и свирала али њега нема па нема. Помислила сам да му се ваљда „комад“ већ досадио те се латих Јенкових комада, ал све бадава. Он не дође! Право је имала тетка Тереска, кад је оно казала, да кад човек о црвеним рацима снива, да ће се тога дана увек преварити у нади. Јер ја сам се драга Софијо, заиста прева* рила. Но није ни чудо, ти проклети раци баш ми не дадоше мира ноћас. Забадава сам се неколико пута молила Богу, забадава сам се окрећала у кревету час на једну час на другу страну, они ми се једнако врзаху по глави. Особито један... један ме је увек дирао. Већ сам хтела викати и у помоћ ... ал то ипак нисам радила. Побојала сам се да ћу се какогод издати. А издаја Софијо !.. е то би ми била смрт. IV. Тетка Тереска није имала право драга Софијо! Он ми је дошао. Још ти се нисам била ни очешљала како ваља, кад на мом прозору куцне нешто. Ох Софијо... ја сам одма знала шта то може бити. И нисам се преварила. Обучена као што ваља, отворила сам прозор... а кад тамо. .. . ? Нема никог. Бага онда су пролазиле две ниљарице поред наше куће и препираху се. Ох СоФија, те проклете су жене свему криве, они га сигурно наведоше на то, да ме не дочека. Сигурно се сетио „издаје" те се склонио. А право је и имао. Јер с’ пиљарицама посла имати то ie нешто страшно .. . ужасно ! Баш хтедох напустити прозор кад ме једна од њих неким крештавим гласом ослови. Госпођице поче она ево, ево је, сигурно сте је сами гурнули с прозора, кад ете га отворили. Ја застадох, од свега нисам разумела ама ништа.

110

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 7.