Женски свет

164 ЖЕНСКИ СВЕТ.

БР. 11.

Старјешина државе зове се: цар, краљ, кнез и т. д. Старјешина општине и појединих друштава зове се предсједник. СОтарјешина над духовенством зове се: Патријарх, Митрополит Епископ и т.д.

· Сваки тај старјешина —- што у његов дјелокруг спада дужан је да се стара да у свему буде ред и поредак; јер: „С главе риба ваудара!“

Ако старјешина чисто и бистро ради за опстанак својих потчињених — свога народа, ако му на срцу правда почива, он ће своју свету задаћу и задаћу свега друштва — односно народа, тачно изврпшти на задовољство свију И онсес правом може назвати старјешина.

Благо њему, свак ће га с поштовањем помињати и благосиљати!

Благодарност народна свуда ће га пратити, Сваку радњу или посао, који предузме, извршиће тачно п лако; јер „Правда држи земљу и градове! Глас народа, тлас сина Божијега !“

Старјешина, који једно збори, а друго твори, који се ослања на своје рђаве савјетнике и доглавнике, он не врши тачно своје дужности. Тако радећи губи народно повјерење, изгубивши народно повјерење, не може никакво добро више учинити!

Ко нема повјерења, тај нема чврстога ослона п он мора кад-тад подлећи.

Отарјешина који је све друго, а није прави старјешина, он не може никоме ко-

ришети чинити, од њега је пропаст поједи-

ним општинама, друштвима, установама и самоме народу...

Рђав војсковођа, ослаби дух својих војника и онп се не могу жртвовати за народна права, за добро свога господара, за добро своје отаџбине.

Како ли мора срце забољети свакога народног патриоту и родољуба, када види на кормилу своје лађе онаквог старјешину, онаког народног првака, који није кадар лађом да управља Па и најмањи вал када је запљусне, може је лако преврнути!

( тога народни пријатељи морају да се боре — и оправдана им је борба против таквог крманоша! Или зар да подлегну, да се предају судбини, па што им баш случај донесе!27...

— Не то не смије бити!

Прави народни пријатељи не смију тако допуштати, не смију то дозволити, да лађом народном неспособан и невјешт- управља, него се морају побринути, те спасти оно, што се спасти даде и на крму поставити таквога, који ће знати и у најбурнијим валима лађом управљати; који ће умјети удесити — макар и противни вјетрови били — да лађа увијек плови спасоносним путем народног живота

Овако жели и ради сваки народ, који знаде шта је образовање, просвјета и напредак; а тако треба да ради и жели и српеки народ.

Није доста бити старјешина и носити то име на себи, него који жели да буде први, треба у свему да се одликује; а прије него се назове народни старјешина, треба да се зашита: „Да ли ћу ја бити достојан тога звања п части“ Да ли ћу тачно вршити своју старјепинеку дужност у славу Божију, а на корист народну“ Да ли ћу оправдати и умјети сачувати оно повјерење, које ми народ даје, кад ме пзабра,за старјешину 2“

Па када се освједочи, да ће свему моћи одговорити, да ће се по чистој савјести управљати, нека се прима — сретно му било! Он ће заиста удовољити свакоме. Његов ће суд праведан бити, његова ће ријеч светиња бити, од њега ће свак имати користи,

Ко ли се прима да буде старјешина, само да другоме заповједа 41 више ништа, тај се тврдо вара ако мисли да ће коме користити, он ће се преварити у својим назорима, а данас се ништа не може сакрити...

Боље да се прође старјешинетва, јер му се никаква жеља неће испунити; боље да своје мјесто другоме уступи, способнијем од себе, а тијем би доказао да му свачије добро на срцу лежи. Иначе тешко и. народу; али народ остаје народ, а никакав старјешина није вјечан осим једини Бог. >

Ко сам тражи старјешинства и за тим цркаје, он није достојан старјешина бити; он ће прије бити све, него ли прави старјешина. Јер: ко не зна слушати, како ће заповједати # !

"~ __-

три 6 = =