Женски свет

би сваку пометњу уклонио са свога смишљеног носла, иначе ни најбоље смишљен посао иеће од користи бити. У многог је селе мана та, шго свак себе више цијенп иего другога, што свак своју иамет боље слуша него туђу. А тако увијек ннје добро ! Многи неће да запита један другог када какав рад жели ночети, да ли га је добро смислио, и да ли ће га моћи извести; него многи мисли, дајенајбол>е ако сам собом почне. И, заиста многи сматра за нонижење, ако бољег од себе упита за какав било савјет! То не ваља и од тог никакву корист немамо, него једино штету. Када би све могао човјек сам, не би требало другијех људи, не би нам требало ништа започињати. Бог Свемилостиви и Свемогући Он је свему почетак, Он је све лијепо удесио и поставио вјечни закон: да човјек без човјека не може постојати; и онда је природно да није никаква срамота, ни понижење питати бољега од себе; јер: „Питан пута не залази!“.. Коњиц, (Херцеговина) 1899. _

Радом се тече, а штедњом се чува, а ти знадеш селе мила, од какве је кори сти рад и штедња за појединца, а од какве ли је користи за читав народ. Нашем народу треба доказати и он ће напријед корачатн. . . Ето, дична Српкињо, нешто ти написах о раду и штедњи, али то није све; о томе би се могло много и много нисати, али ја ти ово иисмо завршујем, јер сам увјерен да си и на тојшко задовољна. Сада смисли и размисли, иа се у нашем народу покажи као што и јеси свјесна своје дужности. Покажи се, да ти је рад мио и да умијеш разумно штедити, тијем ћеш учинити велику корист себи и народу; јер: „Ријечи уче, иримјери навлаче!“ Желећи ти сваки успјех у твоме светоме раду, молим Бога, да те сачува од сваке нанасти; да ти даде среће, а највише Божјега мира и благослова, те да можеш извршити тачно дужност праве и узорите сестре Срикиње. Братски те љуби! Брат Србин: Родољуб.

ИЗ МЕДЕНИХ ДАНА.

Давно је то бнло, нет месеци има... На земљи је хтела настанути зима. А у срцу моме иролеће се јави: Замириса дивно рај се створи прави. Забрујаше прса: појала ми душа Божанствене песме. А срце је слуша, Заигра ко лане поврх траве младе Кад се мајско сунце кроз грање прокраде Сећаш ли се душо? То је оида било, Кад ми ј ’ очајање већ живот поиило; Кад сам као болник милио ио свету, Који знаде да му самрт гази иету. Без вере и наде лутао сам тако... У души ми пустош, а у срцу пак’о. Исмев’о сам већ и своју машту стару: Да принесем жртву на правде олтару; Да положим душу за гоњене овце; Да гоиим из храма бездушне трговце ... С. 11. 6/IV. 1898. ...

Илија Белеслијин.

И био сам ниско, страшно ниско иао, Кад ми на ум дође, дух ми врисне јао! Јечало је болно оголело грање. Притисло ми душу оиће умирање ... Тада иознах тебе, мој анђеле лепи, У срцу ми нешто пријатно застреии. Невина ти душа кроз окице сину: ц То поврати живот заблуделом сину. Ко пролетње сунце кад меко заруди, Те умрли живот из сна мртвог буди. Из детињских груди, из светог олтара Задахла си вером одметника стара. И ја ево снова долазим у врење: За род готов мрети и за уверење. Ти, невино дете, ти, анђеле свети! За те волим живет’ и за тебе мрети. Ах, смеши се, душо, и грли ме тако, Ја те обожавам и љубим те јако.

Бр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ