Женски свет

Л ИСТАК.

Праштај!

(Свршетак.)

Кад Смиља стиже кући тада јој изби дотле задржавани бол. Потоком се сузе просуше ииз бело лице ; разлеже се по малој собици грчевито јецање. Час почасна би се треснула оним витим телом о тврди креветац;.. чупала је дугу врану косу па је говорила: За то ли сам те ? тужна, неговала, да се постидим пред оном дошљачком кудељом!... Лупала је оне нежне груди очајно вичући: умртвићу те иусто срце моје. да више никад за њим не узданеш ! Безмерна јој је била жалост за братом, огњевита љубав наспрам драгог, номамна јој је сад и љубомора ! Пред зору лежаше у иостељи мирна стишана. Притајао се бол, али је и сазрела одлука одкоје би и грешник задрхтао! Укочен јој поглед говори без речи: „смрт ми је одузела брата кога сам волела, нисам јој могланишта учинити ;.. .. она ми је преотела драгог кога сам љубила, ал њој ћу се тешко осветити!“ .... Кад нрви зорин зрак завири у собу, Смиља устаде из постеље, извади из сандука низ дуката што о врату ношаше, откиде један сјајни златник, повеза мараму па се упути из села журним корацима. Ишла је нољаном не обзирући се ни десно ни лево, Припекло жестоко сунце да се чието разгорела земља од жарке топлоте, али она не осећаше ни негу ни умор. Од хладноће која јој је владала у души сноиао би је чешће зимогроз и телом. Смиља је достигла мету свога хода. Била је у близини села Ф које беше по свој околини разглашено с тога, што изван њега а у његовој близини пребиваше баба Фема врачара. Благи јој назив доделише људи наспрам њених нечовечних дела. Њој долажаху младе безумне жене које тежаху за тим да се лише највишег женског доетојанства и среће земаљске имена мајчиног А да знаде беседити цриа земља и зелена по гробови трава, проникла би и гдекоја замашнија тајна: зашто леже овај илионај млад и снажан човек пре времена у гроб, дознало би се на ужас сељана да је и то дело баба Фемино и њезиних „трава“, које она за добре новце продаваше разблудним женама.

Узалуд је мамила стара жалосна врба нридошлицу у своје захлађе, она ни не опази њезиие тужнс гране. Сирота стара врба! Као будни стражар стоји она ту исиред оиалог кућерца на домаку села, а тужним њихањем свакога опомиње: одмори се у мом благом хладу, на се врати натраг, и снасавај душу !... . Ох, што неће да је разумеју људи? Сеоско звоно оглашиваше нодне, кад Смиља уђе у опали кућерац. Никада још не залута у ту пустињу греха овакав цвет ! Кад уђе из светлости у мрак невиде ништа пред собом, ал то не траја дуго, и онда јој се указа погурена баба са пакосним смежураним лицем и малим жмиравим очима. Држи се да све људе Бог ствара; али ово окорело изборано лице са ситним лукавим очима опомињаше пре на божјег-противника! Баба Фема се чисто убезекну кад угледа Смиљу пред собом. Погледа у очајно лице девојчино, па онда запита гласом у ком у исти мах звучаше и питање и потврђивање : Завео те, па те оставио ? Не! одбије девојка, да је то неби га више огрејало оно јарко сунце, као што и ти мене неби сад гледала пред собом! Па онда те оставио драги ? Девојка тужно потврди главом. Па иовратиће се он опет теби, уврачаће баба и то! Не ће, не ће, док је она жива ! Баба разрогачи очи. Први пут у животу уплаши се од слутње коју слућаше. Рај, небо, Бог... душа.... све светиње овоземног живота синуше јој кроз главу, и њој дође као да јој Бог посла анђела небеског да је куша да ли је у стању злим делом и небеске чисте душе да окужи. Шта хоћеш од мене ? Заусти стара после неколико часака. —Хоћу да ми даш смртоносне траве. Али таке која ће с места умртвити ону, која мене уби!,... Баба се иренерази. Дивна нојава прве младости силно одудараше од ругобе дела које

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр; 4.