Женски свет

Б | 5 | ;

102 ЖЕНСКИ СВЕТ.

РРЉЕ

човека, кога доиста обмањују, те усамљен без помоћи стоји посред ускомешаног и моћног двора, и народ никад не мисли, да је краљ крив свакој беди, која се у име његово догодила, Аристо крација је једина, која против разума ратује са правом, са народом и краљем“.

Бирачи из Татопх-а пишу Саћег-у у облику жеље и жалбе, што су дали у прслеће 1789. своме посланику на народном скупу у Версаљ: „Господине, столећима стењу поданици ваше државе под том сваковрених злоупотреба. Одавно ву са свим одељени интереси наших краљева од налпих интереса, који су једни те исти. Синула нам бледа светлост наде, али ће брзо нестати, наша ће срећа трајати само једно магновење, и ми ћемо се опет загњурити у мрак беде, ако

Ваше Велпчанство заједно са, народом не иско-_

рени беде и невоље“. Трећи сталеж у Паризу у исто доба жели, да се поруше Бастље и предлаже, да се онда на том месту подигне један са свим обичан стуб, на ком ће бити написано: Људевит ХУТ. поправио јавну слободу“.

А када новоизбрани заступници заједно са, двором на челу у свечаном походу кренуше од версаљске богородичне цркве ка цркви ев. Људевита, тада је — по сведочанству госпође [аб] силан народ радосним усклицима поздрављао свога краља.

Краљицу пак не. Краљицу не поздрављаху. Она би задовољна била, да Јује светина ћутећи

примила, али жене довикиваху „Живио херцог |

Орлвански“ при помену којег имена крв јој се ледила у жилама. Он беше њезин највећи непријатељ, најокретнији опадач,

Доиста, несретна Марија Антоанета никада не беше омиљена у својој новој постојбини, а кад се мржња круне досегла, она беше њезина прва жртва.

У оном првом врењу револуције, избила је клица мржње јасније 16. октоб. 1798. год. кад је Марија Антоанета поред бесног клицања светине метнула главу на гилотину, него 21. јану-

„ара исте год. кад је Људевит Сарег као жртва

пао крволочних страшила. Први тежак удар, који је показао краљици, како је народ слабо цени њу и њезину част беше у најтешњој свези са оним догађајем у јутру 15. авг. који мало час испричасмо. Париски парламенат је маја 1786. год. расправљао парницу заточеног кардинала Рохана, те се одмах видело, да је све против „АустриЈанке“ и двор и племство, клир и народ; а сви

за кардинала. Маја 81. суд је донео пресуду. Са већином од 5 гласова изрекао је суд, да је кардинал као невин ослобођен“ а цео Париз је ту вест прихватио са великим одушевљењем, које гроФ Мирабо лудилом назива,

Та вест је здраво потресла Марију Антоанету. Горко лијући сузе тужила се својој дворској госпођи Сатпрап: ходите — вели краљица те оплакујте вашу осрамоћену краљицу, која је постала жртва сплетака и неправде.

Краљица ипак не беше са свим невина у тој парници. Она је много учинила, те је предрасуде појачала својом непромишљеношћу. Ништа није пазила на избор својих љубимица; особе из њезине најповерљивије околине беху врло рђава гласа. Кад је једном духовник дворски укорео за то, што вије опрезна особито код појединих госпођа, да су бесприкорна владања с којима у свези стоји, насмејала се на то, и паде јој на ум једина принцеза ГатађаПе, која такова беше, |

Најмање пак могло се опростити слабост њезина према херцогињи Ројспас, на коју је огромно трошила у извесно доба, кад се ФранФуска држава отворено и нагло. приближавала банкротству. Нестална, детињасто неразумна у добу своје среће Марија Антоанета је у време револуције борбом постигла ону душевну величину, која преображава њезине последње часове, Зар се треба чудити, те је у даљем току догађаја краљица остала прва мета револуционарских страсти, те су на њу бацили кривицу за све што је рђаво или тек мислило да ће се догодити! Она беше госпођа штете. (Мадате дећесњ кад је после уништене. колон. системе избила новчана оскудица у Француској јаче но икада. Народ беше тако разјарен против краљице. да тој је краљ забранио у Паризу да се покаже.

А. кад је револуција, трећег сталежа прешла у револуцију четвртог сталежа, кад су жене из краљ. палате и бандити из целе Француске овладали Паризом и управљали политиком, тада опет говораху, да је краљица а не краљ узрок том чеду срамног и необузданог порочног беснила, Млади Камило Демулен — неразмажен говподин — беше сведок оној сцени у палати краљевој Јула месеца 1789. год. како је једно четирогодишње дете, кога је на леђи ношач носио двадесет пута око баште непрестано научене речи

говорило: Закључак Франц. народа — Полињак протерана на 100 миља од Париза, — и Конде — и Конти — и де Артоа — и краљица“, шта

је за тим било, беше много и самом Камилу,