Женски свет

164. – ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 41.

НЕСТОНЕДЕЉНИ „СЛОМЕВ ВАЈНОЈ НЕЗАБОРАВЉЕНОЈ МАРИ.

Све ме нешто гони, вуче

У поноћно глуво доба, —

Да е' големом тугом својом Дођем 'до твог мрачног гроба.

Под могилом земље ове

Лежи моја добра Мара Шест недеља од како се Мртва, ледна, ту одмара.

Дој Маро, што не збориш Како ти се сада лешка 2

Да л те боли, да л те тишти Ова црна земља тешка 2

Нови Сад, 12. октобра 1901.

Аој Маро вечна туго

Зашт' ми штогод не прозбориш 2 Ил се можда на ме срдиш Па ме јадног тиме кориш.

Од кад ми те судба оте

Ја се јадан дружим с тугом; После тебе — славо моја Највернијим мојим другом.

(0' њоме лежем и устајем (0' њом се јављам свакој зори; Па е' њоме ћу друговати "Док ме једном не умори. Н. пл. Миковић.

+

ове Р

проф. Милутина Јакшића, који је држао на свечаној седници „Добротворне Задруге Српкиња и Карловкиња“ о креном јој имену на дан Рођења Богородичина.

(Свршетак )

Но ес правом се може рећи, да појединац,

и ако у еуставу слободне утакмице има погодбе

да развије и усаврши своје способности, у ствари често нема толико моралне или материјалне снате, да се користи том слободом утакмице. Неки сиромашак не зна, какав занат да изабере за своје дете, где ће наћи добру занатлијску кућу, можда нема ни толико средстава да је потражи. Кад нас је толико слабих, потражимо помоћ у солидарности, удружимо се и међусобно помажимо носећи, по речи апостолској, терете друг друга. Заједнички ћемо толико имати снаге, да нађемо сваком прилике да оствари своје способности, а ко нема никакве моћи да кору хлеба, себи заради, да му колико толико помогнемо у крајњој сиротињи.

Те тежње изазвале су споменута разна удружења у нашем народу, установе добре, али тек добро организоване могу оне у будућности праву корист донети, несаразмерно већу, него што су је до сад показале.

Женске добротворне задруге узеле су за задатак хуманитарну делатност, да утиру сузе сиротињи, да је спасавају од убоштва и умнога мрака, ида тим испуњавају јаз, који дели сиротињу од имућнијих класа, јаз, који је свагда, опасан за добар ред у друштву, јер није добро, то речи апостолеској, весеље, при ком се једни

преједу, а други остану гладни. Очајник лако. заборавља и веру и народност, и подлеже искушењима превратних утопија.

"Рећи ће когод, да је радња наших добротворних задруга у том правцу само палијативна, јер не лечи зло из корена. Енглески књижевник и Филозоф Херберт Спенсер чак наводи, да се потпомагањем сиромашне деце ствара код сиротиње уверење, да је друштво дужно издржавати њихову децу. Без обзира на то наше задруге треба гладног да нахране, нагог да одену, који је без крова, под кров да га уведу. То иште од њих као и од свих нас Спаситељ наш Исус Хриестое, који је љубав поставио за врховно начело живота, и за ту врлину над врлинама обећао је људима спасење. Веран је ко је обећао, и заповести његове треба без предомишљања вршити. То тражи од нас вера наша, а јака вера је она снага, којом се може из камена извор воде истерати, и брег се једног места на друго преместити. -

Колика је вредност таке добротворности, нећу овде расправљати. Велика је. И она ће: увек бити потребна, јер ће увек бити сиротиње и увек ће требати хришћанских дела милости телесне. Потребна ће она бити за сиротињу, да се њима спасе од беде и невоље, потребна ће бити и за нас. Бог нам је дао сиро: тињу као добру прилику за наше спасење. Па-