Женски свет

Бе ЋЕ

тријарх Арсеније 11. пиваше у једном писму руским царевима, да помогну бедној раји и спасу је од ропства. Дошло је — писаше — време, да порадите за своје епавење. Ако нас презрете, ко ће Богу одговарати за нашу пропаст 2

Но ум људеки не застаје код тог решења друштвеног проблема. Уз ту палијативну помоћ тражи он и средства за лечење зла из корена, где га може бити.

Ако се деца сиротиње наоружају оружјем умења, оклопом знања, ако се у срца њихова усаде хришћанске врлине, онда ће она, кад одрасту, с успехом моћи водити борбу за живот, и тим ће се спасти од убоштва и они и потомство њихово. Пробуђеним способностима за, рад и привређивање извиће се они за евагда из сиротиње. Отклониће се дакле знатан део узрока сиромаштва, ако се сиротиња обавести о могућности самопомоћи, и поведе се путем, који ју њој води.

Долазимо до другог задатка наших добротворних задруга, просветног, који оне такође у програму · имају. Заиста није доста само скупити извесну своту новца, па га разделити сиротињи „нехајући више за њу. То је механичан посао. Треба за њу и срца имати, и морално је и интвлектуално унапређивати и к себи дизати. Није доста пружити им по корицу хлеба, јер не живи човек само од хлеба него и од речи Божје, а она је љубав. То је вода жива, која жедне напоји, да више не ожедне, храна, која гладне засити, да их глад више никад не мучи.

Наше задруге женске узеле су у своје програме и просветни задатак. Једна се чак зове просветном задругом. Видимо их да дају потпоре даровитим ученицама, да продуже науке, деле деци поучне књижице, оснивају забавишта, женску стручну школу, женски интернат, а београдска чак основа и ђачку трпезу (таепза асаЧеписа) за исхрањивање сиромашних српских ђака. Наша задруга има у програму тачку, по којој уз помоћ мушких чланова овдашње интелигенције приређује јавна предавања, читања, и приказе глазбених умотвора народу. Тачка до сад неостварена, али треба да се оствари, као што је руске госпође с великим успехом остварују- Ваљда ће се скорим и почети остваривати. Они родољуби наши, који у најновије време шиљу даровиту српску децу, да у напреднијем свету занат изуче, обраћали су се и на женске задруге, да им пријаве имена деце, која би на занат. Матица је апеловала и на задруге, да

ЖЕНСКИ СВЕТ.

165.

јој помогну у растуривању књига. Како су се одазвале женске задруге једнима и другој, није ми познато.

Многе дакле узвишене задатке узеле су на себе наше добротворне задруге, многе их више или мање врше, бар неке од њих. Београдска, је развила врло жив рад. Ипак не можемо бити задовољни са радом свих наших задруга. Често ни оне саме нису е њим задовољне. Једна се у најновије време обратила на све остале иштући од њих правила, да на основу свих тих правила састави себи бољи програм рада.

Није рђав ни излишан пошао. Доста зависи и од правила, али много мање него што се код нас уопће мисли. Наши радници на опћим пословима често сву снагу троше у борби за устројства и програме, странке се у тој борби косе и готово сатиру, али рада на остварењу ма каквих програма мало се види. Најбољи програм може да се не оствари или при остварењу изигра. Страдамо и од једног и од другог.

Од мртвих правила потребнија је жива снага. Њом треба оснажити наше задруге.

Задругама нашим треба прво више чланова. Не мислим да позивањем на упис треба досађивати и еиромашнијим породицама, којима би пре требало помоћи, него што би могле помоћи; него би у задруге требало привући све наше имућније женскиње, и занатлијског и ратарског сталежа, као што су сви наши сталежи заступљени н, пр. у Матици Српекој. Ми не треба да се _ удаљујемо од извора, из кога смо потекли, Наше велико господество и тако врло честоје само усиљавање. Ми немамо аристокрације и зато треба да смо у демократији конееквентни. Кад играмо аристократе, напрежемо еб преко својих снага, и заробљавамо се, јер и за најмањи интерес одричемо се себе и свога. Бедно је тако господетво. Одбацимо то спољашње лажно господетво, па се разликујмо по унутрашњем правом благородетву, а тога је често и у нашем неписменом женскињу. Кад би привукли у задруге све имућније Српкиње, јако би се то осетило ; задруге би се тим јако оснажиле, а наша будућност тражи од њих да буду снажне. То би им дало новога полета.

Даље би требало да се више за задруге интересује и на помоћи им буде наша мушка интелигенција. Мушки не би смели заборавити или можда још и омаловажавати ту важну установу. Они треба да упознају снагу, која почива у задругама женским, а то је: дубљина женског осе: ћања, одушевњење и идеализам, непомућен бла-