Женски свет

| у |

188. ЖЕНСКИ

она полако, готово неприметно неетаје и напушта | човека. — Љуљушка се, заноси се још по мало | љубав га и у том добу кад и кад снадази, али то брзо пређе поред евог писаћего

човек,

стола, остаје само са мислима о минулој прошлости и о тужној, бедној и јадној садашњости. —

Сујета је и то, што евет“преко лета јури по купкама. Јер и ту ништ' друго не види, до вреву светског живота и чежње :

вам у хладовини дивних лаворових и борових дрва посматрао неког старца белог као енег,

који с вечитим осмехом на лицу вођаше под руку ванредно лепу а младу женицу своју! Дрва су у парку тихо шуштала, над брдима је лагано пловило сунце и разнобојни облачићи кретарили су по плавом своду небесном. — Колико пута сам се осврнуо за њима и посматрао

тихим осмехом срећног старог господина и умиљату му младу женицу. даха природина, у том мамурлуку, држао сам, да и природа има своје штићенике и нарочите

љубимце. — И да Бог не оставља добре људе. |

Стари господин изгледао ми је врло сретан и као да је и задовован са својом судбом, готово сам му позавидео на срећи.

Кад бих се данас с' њима ереог — Ја би их јако — врло јако сажаљевао. Матора луда, мисли, да у природи вечито само пролетни дах влада! А овамо смо, ето, у сентемберу, кад

да се подмлади. | ИМ сам бејах овог лета у једној — бањи, где |

— Под утицајем свежег |

СВЕТ.. Бр. 12. по заходу сунчевом увек хладни ветрови дувају. Има право наш —булбуц кад заједљиво пева; Она млада А он стар

Она пламен Агоногар.. а

Тако и моја заједљива душа ковала је разне тајанствене мисли. Помишљао сам на матору козу и младу нимфу, која по ноћном мраку зацело бега натраг у шуму к свежем извору евом и сузним очима оплакује своју худу судбу, вичући гласно свог избавиоца......... АЛИ је шума већ празна и мирна. — Јер нимФе се посакривале са овог предела, а избавилац још не долази. —

Радујем се и сам неописано, што више не посматрам веселог етарца са његовом младом женицом. Јер би ме сада душа болела, то је извесно, а уста би ми била горка неколико дана. — _

Сетни, благи и мекани септемберу, праштам се 'е' тобом. —

У свежем бившем зеленилу природину немам штта више да тражим, јер из цветних чашица, нестаје оног благословеног мириса, што кади "цвеће — овај свет; са дрва опада лишће, јер суши се, вене све... -.: —

1 И размишљам о томе баш, како..... ништ' не мислим. — Само сам рђаво ла жен. — · Дисхармониран. – )

_А управо ни сам не знам чега ради сам нерасположен и дисхармониран 2! —

_ МАЧВА УСПАВЉУЈЕ оВоЈЕ ЧЕДО.

Љуљу, љуљу, по надо мила, Спавај мирно слатка лутко жива, Мајка те је твоја подојила,

Па те слатким санком успављива, Снивај чедо слику среће своје, Узданицо слатке мајке твоје!

Више главе анђео ти стоји,

И љупко се на тебе осмева; И химну ти божанствену пева. Снивај чедо елику среће своје, Узданицо слатке мајке твоје !

Дарове ти мили кум донео: Лутку белу, и још играчака,. Кошуљицу и јорганчић бео, На ком блиста извезена трака. Снивај чедо слику ереће своје, Узданицо слатке мајке твоје!

А кад, злато порастеш ми већа, И прогучеш ко голупче мало, Бићеш мајци неизмерна срећа.. А сад снивај кад си ми заспало. Онивај чедо слику среће своје, УадеНИо слатке мајке твоје!

А кад будеш девојка велика, · Мајка ће ти тад хаљину дати: Девојка ће завидет ти свака; Поновно ћеш ти уз војна стати. Снивај чедо елику среће своје, Узданицо слатке мајке твоје !

Љуљу, љуљу; моја надо мила, Спавај мирно слатка лутко жива, Мајка те је твоја подојила, Па те слатким санком успављива, Онивај чедо слику среће евоје, Узданицо слатке мајке твоје!

Јан. Николић.