Женски свет

Бр, 12, ЖЕНСКИ СВЕТ. . 181. ИМАМ ЦУРУ!... = По Росегеру Имам цуру малену Треба. да имамо Име јој је Злато, Од Бога дозволу !“ Шћах је једном љубит' ) по А у Упутим се Богу Ал, ће она на то: И зацитам смело: „да пољубац — драги „Боже, смем ли љубит' — Кад се двоје волу — Моје чедо бело 2!“ Осмехну се Бог Те ће мени на то: „Љуби, љуби Злато Док си млад и мио, За момче сам младо : Цуру и створио!..... Сарајево, 1901. ђ 5 Маринко. навео чрфрн о ~ ври -– у — Михаило Ракић. Овог месеца је у мени много јача чежња за | њега живот никакве вредности. — Велики пољар појетизирање него иначе преко године. — Данас | са оне големе хумке гледа на свет, смешкајући сам нарочито нешто појетичан. — Све што го- се ходи у сусрет оном у долини. — Човек у

ворим, мирише по рими, по трепима, Фигурама "и другим таким стварима, које обележавају стихове. — У стиховима представљам овај свет. ·– Пеемо, песмо,.... дивна пеемо. — Стихотворство је истина вештина, живот иначе не. вреди ништа. — Осећам се врло несретним. — Кад се већ роди човек, за што се не роди као песник 2! |

Тада би било срећно цело човештво. —

Слатки, лепи, меланхолични септемберу ! | ж

= ж

Све пролази. —

__ Сујета, таштина, лепота, задовољство и рас-

положење. — Само сетна туга остаје, са којом се човек пи роди. — Она узастопце непрестано и верно прати чедо на путу живота. — Док не дође онај велики пољар. — А тај пољар стоји ено онде на врху оне хумке и прегледа овај шарени свет. — ·

Као год што човек ходи по зеленој пољани свога живота, тако по реду изостаје полако иза “њега све, те постаје уморан. — Љубав се у педесетим годинама очима наслађава и жалосно помишља на прошлост. — Шта остаје још за тим Чежња за добрим и угодним животом И она је давно већ прошла. — Расположење“ Ох, и боју смо му заборавили. — Доиста човек живи само педесет година. И нарочито је у тим годинама добро умрети. — Кад и онако нема за |

педесетим годинама већ успорава своје кораке. Ено га гле, почиње бити обазрив. И посведневно по ручку гута карлбадску со. — Премда је већ све узалуд. — Журнио се, или не журио. — Сунце је већ на заходу, мирна шума, у гњездо своје већ је одлетео славуј и дахтање заморених паса нестаје, све је мирно и сталожено. —

Бедан је створ одиста човек. —

И еве то осећа се месеца септембра; како мало живимо ми, — Готово ништа. — У двадесетој години постаје већ човек. — Ускоро се нађе у тридесетој. — У ово доба догађа ее е' њиме све и сва, све оно, што се догађајем назвати може. — Љубав у жене по тридесетој, постаје већ млака. — Увек сам се љутио, кад год сам слушао четрдесетогодишњу удовицу узносити и величати. — Пролази донде еве, драги читаоци:

Човек дакле, који се у тим годинама ожени по-

стаје миран, тих, сталожен и склоњен да буде под — папучом. — Брига, старање за хлеб насушни, васпитање евога подмлатка, чежња за

· тихом и безбрижном старошћу: то је сав живот

— у тим годинама. Или се можда мени тако само: чини, или би моја Фантазија хтела да буде другчија, него што је у истини» — Да је младост вечна, то је лудост и помислити, а камо ли пожелити. — Само кад не би љубав остарела, она кад' се не би никад уморила; али бадава,

о“