Женски свет

124. КЕНСКИ

% » =

; Кад Марина изађе из куће, изгледало је као да се ваздух рашчистио, беху сви веселији изадовољнији, па и Зорана постаде поверљивија, није се више туђила ни од евога очуха. Проживише мирно неколико месеци. Мали је синчић напредовао, било је то здраво и весело дете, ушло је већ у четврту годину, својом веселом и несташном игром све их је забављао. Па и сама Ворана радо се в њиме играла и насмејала. И ако су јој кад год долазиле на памет Маринине пакосне речи, и у њој по кад кад пробудиле завист, ипак је љубав победила. Она и сама види како је мати воли, доктор, како је увек нежан према њој, ни најмање разлике не прави између ње и малог сина. Па и мали брат како се већ из далека радује и смеје кад је види, тако сви Зорана мало по мало сасвим умири. А младост падвлада. њену слабост. Ушла је у шеснаесту годину, тело и лице добише округлину и евежину, образи јој се руменише као две ружице. А Милица је била сретна, видећи је како се опора-

вила, па и доктор био је задовољан њеним из-

гледом. У кући завлада заиста права срећа.

Цело лето провели су у летњаку, који беше _ долеко од вароши читав ват на колима Доктор је свако јутро одлазио у варош да обиђе евоје болеснике а у вече се враћао у летњак. Кад већ измаче септембар и уђоше у октобар, он им еветоваше да се врате у варош док су још лепи и топли дани. Он ев највише бојао за Зорану, знао је добро, да и ако се опоравила, најмањи назеб могао би јој ипак врло нашкодити.

Дан освану врло леш и топал, сунце је сијало, а -небо беше сасвим ведро, Милица седе у каруца са децом, а послуга у другим која су напред одјурила са разним стварима, да отворе кућу, и да дочекају своју госпоштину.

Баш кад беху на по пута дуну од некуд ладан ветар. Милица се поплаши да јој деца не озебу, те одма заповеди кочијашу да затвори каруце, и поред еве предосторожности Зорана 1 сва помодрила од ладноће.

Кад дођоше кући, доктор их дочека таком радошћу, као да дођоше са неког пута, изљуби их све редом. Изненади се кад пољуби Зорану, и осети како дрхти у његовом наручју, а поплалпи се кад опази како је необично бледа, кријући своју бригу, запита је као у шали:

"-.. А дамоја мала Зорица није мало назебла 2

— Нешто мало! — Одговори она, и сва се стресе од ладноће,

колима |

СВЕТ. БРЗ

— Ходи дете моје унутра, собе су пријатно загрејане. Знао сам ја да ћете назебсти, чим сам видео да се време променило. — За тим је узе за руку и одведе је у одаје. ·

Милица. се дотле забављала са синчићем који

је у колима заспао. Али се одма разбудио и раздрагао кад је видео играчке које му је отац купио, као што је набавио и остале забавне ствари којима је мислио да обрадује Милицу и дорану и којима ће оне прекратити · зимње вевери. Али Зорана јо на свето хладно погледала и само је желела да што пре легне у Пељ. | јер се тужила да јој је врло хладно. Доктор одма нареди да јој се укаже највећа нега.

Још исту ноћ она поче кашљати, што Милицу веома узнемири, и више пута је устајала да је обиђе. Па поплашено рече доктору да јој се чини да је Зорана у грозници, јер се из сна. сваки час трза, и нешто збуњено говори ану ватри је. Доктор је прикривао свој страх и тешпо ј е Милицу да се не плаши, Али јеи сам стрепио за њено веома нежно здравље, знао је добро да тако осетљивом створењу које је већ и онако наклоњено тој несретној насљедној болести нетреба много, само један назеб, п тим је евршила.

Сутра дан Зорани позли још више. Милица беше у самртном страху, видећи је како из једне грознице паде у још много јачу. А особито је поплаши кад је Зорана онако. у великој ватри и у евоме бунилу, престано Марину, и бојала се да је не отрују. Једнако је у грозници говорила да неће никакве

" декове од очуха, јер се боји да ће од њих умрети,

Доктор ни тренутка није оклевао, одма је. позвао најбоље лекаре си с њима се саветовао. ИМ кад су је прегледали, видели су одма да јој нема помоћи. Само један назеб довољан беше да болест добије маха и да се потпуно развије. Ту се ништа није штедило само да је из-

_ баве, али еве узалуд. ЗА

У својој болести била је врло зла, никог није трпела, само је матер једнако, призивала, брата није могла пи погледати, Одма је викала: „Новите га из собе.“ Од очуха ни један лек не хтеде примити. Сад су јој се једнако врзле по памети речи које јој је говорила несретна Марина: како ће мали брат бити једини насљедник, и како ће се очух радовати што ће она. умрети. Чисто је узвикнула кад је за који пут остала сама у соби: Мајчице брани ме, хоће да ме убију!“ Милица би тад дотрчала и тешила је.

плашљиво епомињала не-

-— Небој се дете моје, нико тебе неће убити,