Женски свет
Бр. 8.
„ЖЕНСКИ СВЕТ. “
125.
Пали
ми те сви волимо и чувамо. Тад би се Зорана заспидела својим страхом и рекла: и
— Опрости ми мајчице, ја тако ружно енивам па е6 онда поплашим ! Поћута мало па рече:
— О мајчице моја, како ми је тешко што видим да ћу умрети. Зар баш никаквог нема, лека за мене г
— Има чедо моје има! Само то не иде тако брзо. Буди стрпељива и моли се Богу, као што се и ми сви молимо да те Бог исцели.
Милица ју је тешила, а гушила се у сузама, јер је знала да ће је скоро изгубити.
Тако је Зорана, боловала целу зиму а кад синуше први пролетњи зраци она заклопи своје лепе очи за навек. Никаква моћ, као ни врисак мајчин не пробуди је више из њеног вечног ена.
У кући завлада неописана жалост. И само их је још могао разгалити мали несташни синчић, који је био још у оном сретном добу, да није окусио ни једну кап од оног напитка, од ког су њи толики одрасли напили баш до дна.
Једног дана доктор је мислио како би добро било да куд на пут оду, да се Милица мало
опорави,упошто је врло, ослабила за време кћерине болести. Кад уђе слуга у собу, и предаде му писмо које донесе писмоноша. Он узе писмо, отвори га сасвим немарно, и поче читати. Но тек што прочита два реда, он се зачуди, за тим побледи, па узвикну: |
— Но шта је овог Ко се усуди да ми овако подло напише. — Прочита га на ново као да не верује да га је први пут добро прочитао. И кад увери да га је заиста добро прочитао, оде својој жени, коју затече где држи такође писмо у руци, па бледа и уздрктана погледа свога
мужа, који је и сам укочено гледаше. Најпосле,
он се први прибра па рече: — Је ли и твоје писмо исте садржине као
и мојег — Она не могаше ништа одговорити, |
само му пружи писмо, које он поче читати:
„Госпођо ваше дете није умрло природном емрћу, ваш је муж за љубав свога сина да он буде једини насљедник отровао своју пасторку.“
— А сад да ти прочитам и моје,
„Ваша је жена добила писмо у ком јој се јавља, да сте ви заљубав свога сина да постане једини насљедник, отровали њену кћер.“
— Није ли ово највећи злочин овако што и помислити а камо ли написати2 — рече доктор и погледа своју жену која још једнако стоји
Е Мк · бледа и укочена. Он се наједанпут поплаши од
њеног немог држања, па повика: — Та ти сумњаш на мене! — На те речи
У
Милица, врисну и покри лице рукама. Њој у један мах пројурише кроз главу ужасне мисли, учини јој се као да још чује оне страшне речи које изговори Марина при поласку своме: „Чувај се онога ком ви се поверила да те једном не уједе за срце!“
Доктор је погледа са неким ужасом, па онда хладно. рече. |
— Писмо без подпива увек је само клевета, твоја ме је сумња више поразила него да су ме осудили на губилиште ! — За тим се окрете и пође.
Милица се на једанпут освести, пође за њим, узе га за руку, и повика: |
— Ђорђе, куда ћешг кунем ти се да не сумњам, познајем ја твоју племениту душу, стани тако ти Бога! И кажи ми шта си наумиог — Он је погледа тужно, извуче руку из њене, нежно је отисну од себе па рече: ;
— Остави ме да вршим евоју дужност узе оба писма, и изађе из собе.
Милица остаде као убијена. Уверена је у свога мужа, па ипак не може да се опрости црних мисли које јој наједанпут заплеташе душу. Ако је дете заиста отровано, ко је то могао учинити А ако је то само подла плетка, ко ју је
- могао измислитиг Нико други него љубоморна
Марина која их тако ужасно мрзи. И шта би јој могли чинити 2 Зар да је још више унесреће 2
"Она чини све то из љубоморе. И док су Милици
све те мисли пролазиле кроз главу, дотле се доктор упутио прово у полицију. Чим га пријавише управнику, одма га управник и прими. Приђе му у сусрет па рече:
— Добро што дођосте докторе, баш сам хтео послати по вас, и замолити вас да дођете.
— Валда сте и ви добили писмо овако чудне садржине где ме обтужују као отровника 2 запита доктор.
Управник га погледа џа рече:
—- А, и ви сте добили писмо 2
— Фа то сам и дошао. — За тим му показа оба писма која управник прочита, па рече:
— Ви мора да имате неког непријатеља који хоће или из какве освете, или из зависти да вам подметне оваку ужасну кривицу. Да ли на кога сумњате 2 — Ђорђе одговори:
— Ни на ког не могу да посумњам, нити сам с ким у завади, да ми се ко може на тај начин светити. — Управник се мало замисли, па, онда запита: |
— Јесте ли ви преписивали лекове вашој пасторци 2
— Не, одговори кратко доктор, за тим на-