Женски свет

женски

110. СВЕТ. Бре, 11. се шест удара звона: Бим, — бим, — бим....| минхенског пива, — заповеда Американац келразлеже се по пшароброду оштри звук његов. неру у сали за пушаче и зева протежући се Горе на катарци стражар штоје у котарици од- | лено. — Ђаволски је монотоно и досадно ово говара са шест удара другога потмулијег звона: | дуго путовање. — Зар није тако — пита пи-

бам, — бам, бам,..:... а то време се бележи са шест ракијских гутљаја на језику морнара — једанаест часова ноћи на језику људи са кошна. И стражар на главној катарци разгледа бистрим орловеким погледом Фењере на првој и другој катарци и на кљуну и уверава св да ли гори црвена светлост на десноме боку брода и зелена на левом. А затим громко и протегнуто виче:

— Фењери горе, — све је исправно !

— Амин, — узвикује капетан, — и поздрављајући ее с подчињенима на командном мосту силази да се мало одмори у својој собици.

— Стуарте, донесите ми још једну чашу Београд, 22. јула 1902. год.

вара из Мексике — Не, није никако досадно за оног који уме

да игра „скат“, — одговара овај и обраћајући се своме супарнику баци карте на сто узвикујући: „Каро“ — име тога пса!

–- Какав пас2 Шта он то говори — пита досадни Американац.

Сви се праве као да нису чули питање, јер је његово љубопитство досадило свима.

А далеко тамо на југу ишчезава нешто бело, · нешто што сад личи на нежан, миран, беличаст облак, — утонуо у широку пучину недогледног окејана.

Превео Јеша.

ПОКРАЧ МОГА РОДНА МЕСТА..,

Покрај мога родна места, Река — Тамиш тече, хрми; Ту сам често посматрала

Кад обалу валма грми...

Како ли сам сретна била, Кад сам туда брала цвеће; Нисам знала за јад, тугу. Нисам знала веће среће...

|

Весела сам увек била, Скакутала као јање; Кад е' уморим, мајци хитам У загрљај, миловање. ..

И река је током текла, Ваљала је бистре валв, — Ат године детињетва ми У неповрат одмицале...

Од времена све на време. Од детета поста мома,

Река јоште тече туди,

Па се пита: јел то она2

Панчево 1901.

Борислава.

СРЕЋА И РАДОСТ.

Шајша за одреајеле.

Написала Милева Симићева.

Било је то у прастара времена... На подножју неке кршне горе, пружила се велика, питома шума ; а из проређена окрајка њена провиривала је нека мала опала кућица. Годинама је ту пребивао неки старац ловац; ал од кад је старац тај заменио овај свет са оним лепшим, бољим, остала је кућица та пуста. Местимице продерани јој кров притисла дебела честа маховина те опасала оно мало најерена димњака што је још на њој преостало, да се са свим не

сруши. Са попуцаних лабавих зидова давно је већ киша спрала сваки и најмањи траг креча. На малим опустелим прозорима одвисе трули дрвени капци — једва их по где која изанђала шарка придржава,

Танка нотклобучена, сваковреним пукотинама урешена врата, по којима се црвоточина расцарила, давно се нису отворила: трава је пред кућицом толико набујала, да је у велико затрла сваки и најмањи траг етазице, која је улазу