Женски свет

Бр, 11.

стеже грчевито руковат регулатора машине и даје му цели обрт. И гигантске осовине са шкрипом и страшним шумом отпочињу обртање у противном правцу а лако дрхтање распростире се по целоме пароброду. Са усплахиреним и побледелим лицем непомично стоје машинисте сваки на евом месту питајући се у чуду: Шта је се то десило2г Шта ће сад битиг Кад ли ће се чути страшан и заглушујући тресако Кад ћеу машиниско одељење да покуљају бесни морски таласи, да затворе све излазе и. униште сваку наду на спасавање.

И тамо горе на командном мосту стоје сви бледи и непомични, као да их је ледени дах страшног чудовишта што им у сусрет иде, обукао све и претворио у ледене статује. Блед и непо мичан као стена стоји стражар на катарци, крманош на кљуну, и крманош наточку крме, који је грчевито стегао гвозденим рукама. Сви су се избечили и стисли зубе...... Пет минута !.... Да, целих пет минута треба да прођу, пада се океански великан покори обрту својих вретена у противном правцу и пође назад. А дотле ће он и даље ићи напред, ка својој погибији, покретан етрашном силом евоје инерције. Шта је то доле у броду Изгледа да неко у трпезарији безбрижно певуши песмицу : „Код куће иза пећи стоји мишић“. Један минут!.... Два минута!,..

— Ала ја заглавих грозно! дере се дебелим

басом пивар у сали за пушаче а љубопитљиви |

Американац опет жели да зна шта значи реч: заглавити.

Песник у трпезарији донео је лепој Пољкињи чашу чаја и опет започео да декламује другу строфу свога „сочиненија“.

Три минута !.... Постаје све хладније и хладније. И све се ближе и ближе примиче страшни ледени колов као нека злослутна и огромна бела, хаветиња. Изгледало је као да собом тога тренутка испуњава цео окејан, сакрива сво небо и објављује страшну ледену смрт свему што је живо. Сем њега се доиста ништа више није ни видело. Са моста капетанског, из крманошке собе, са котарице на главној катарци, са кљуна пароброда, седморе избечене од страха очи, је-

дине још што даваху живота премрлим и бле-

дим лицима, — беху управљене на гигантско ледено чудовиште које им се примицаше све ближе

и ближе. Седам срдаца престадоше да куцају |

за тренут. Ево сад ће се десити страшни судар, сад баш, овог секунда! И стражар на главној катарци сакри рукама очи од грозног призора.

ЗКЕНСКИ СВЕТ.

169.

Крманош на кљуну брода приклони главу на једну страну и задржа дисање.

Мођутим доле у унутрашњости брода, у влегантним салонима, безбрижно проводе време лепе даме и лења господа. У трпезарији се разлеже весели смех лепе Пољкиње, а песник декламује последњу строфу свога „сочиненија“: „Шаљем ти нежни поздрав, Клерхен, прекрасна моја“.

Пет минута! ПЏароброд стаде као да се освести страшне погибије која га оче:ује наџред, па онда полако, полако отпоче да се креће назад. датим живље, брже, све брже. Растојање међу паробродом и огромним страшилом све више и више расте. Ледена гора као да стоји сада у правој линији пред кљуном брода. Опасност још није прошла и он се сваки чав може разбити ударом о какав део леденог чудовишта који је скривен иод водом. Али ето срећом и ледена. гора пролази полако ва стране пароброда, увек онако исто ужасна, исто онако страшна и у потпуној својој величини. Као Голијат на Давида, тако она гордо посматра бедну орахову љуску у подножју своме, која је нами „окејански великан“. Сада прелази на леву страну пловећи све даље и све јужније. И ено већ где исчезава опет у оној беличастој и густој магли из које се је и појавила.

Јансен пусти дубоки уздах Капетан рече: „да једну длаку само!“ скинув капу и бришући хладан зној са бледог чела. Отиде телеграфском апарату и отправи у машинско одељење заповест: „свом брзином натред“, зато што се мрак и магла почеше да „разређују а зора поче да осветљује црне таласе морске. У одељењу машинском све одахну а преплашена и ужаснута лица добише првашњи изглед живота. И опет за проверавање заповести питају апаратом горена мост. И опет се гигантске осовине и еврдла почињу да обрћу у противноме правцу. Крманош из своје собице управља пароброд у првоме правцу. Густи колути дима куљају из дебелих димњака. Са снажном лупом и звиждећи јури сад окејански великан по бескрајној воденој пучини. Око оштрог кљуна гомила се и високо узлеће бела водена пена Термометар се брзо пење. „Сирена“ још једаред и дуго запишта : „Пуууу“ и умукну. Постаје све видније и на небу се већ виде јасно звезде. Густи мрак и магла разређује се полако и губе. Звижда). е сигнално

одзива крманоша са кљуна лађе. Крху анош у соби

повлачи за узицу што му је више главе. Чују