Женски свет

Бта. ЖЕНСКИ

СВЕТ. РЕЈ

Те ноћи усни жена као да у ноћи шета по неком непознатом ал дивно уређеном врту. По густом лишћу високих дрвета попала блага месечина те се ово сија као да је неким стаклајем превучено. Час по па духне лаки поветарац те разнесе дивни мир:с сваковрена цвећа, што се дало дуж сваке стазе којом је она пролазила а она га жедно гута, напаја се њиме и заноси неким до сад њој непознатим миљем. Уједаред опази како јој се издалека ближе неки злалљни облаци; а када јој се са свим примакоше, раздвојише све; из њих сијну још јаче светлост, а у сред те светлости угледа она неким још јачим, натприродним сјајем озарен лик Спаситељев. Свето му тело омотаваше као спег бела хаљина; на прозрачним му длановима, које је према њој пружио видеше се Јасно две крваве дубоко урезане ране, а прозриве, пуне божанске милоште му очи, гледаше је неким благим прекером.

Скаменила се; стао јој дах: срце јој престало куцати; чипи јој се као да су на њој само још очи живе. Ал у једаред зачу, како над главом јој затрепта неки тих, ал' опет зато разумљив глас: „Спн божји сишао је « неба на земљу, узео грех ваш на себе, страдао и на крсту је разапет био ради вас и вашег спасења |“

Кена сва уздрхта ; колена јој клецнуше, те се сруши на земљу. Сву душу јој обузе неки неописани страх.

„Господе, смилуј се на мене грешницу !“ завапи у очајном кајању — ал' светиње, од које јој мало час очи засеншше, беше нестало. Око ње свуда беше густа помрпина. Поплашена, жена врисну, и у тај мах се пробуди.

Сутра дан рекла је своме мужу: „Човече, иди замени суседа!“ и приповеди му шта је снила.

И човек се опрости са женом м оде. Када се после неколико година вратио кући, нашао је жену своју изнурену, измучену и у највећој невољи. |

„Човече“ јадала му се она очајно, „ми не можемо овде остати. Ја већ одавно не могу посла да нађем. Свако ме се клони, цео свет ме презире. Ретка је зила душа, која се на мене смиловала и комад хлеба ми уделила Да је овако још дуже потрајало, скапала бих од глади. Него пођимо далссо у свет, где нас нико не зна, мож' да ћемо тамо наићи на милостивија срца“. “ ј

Човек пристаде уз жепу и још тога вечера

седели су пред својом колебицом, чекајући да ноћ овлада па да се крену незнаном крају Чудни су осећаји овладали душама њиним. Беше то нека смеса очајне туге за својим тешко стеченим огњиштем, које ће иза њих пусто остати и топле наде у бољу, задовољнију будућност.

Дуго су тако немо и непомично седели. Уједаред зачују из далека неке потмуле алт чудновате звуке. Изненађени почеше се на еве стране обазирати, не би ли разабрали од куда ти тајанствени звуци долазе. Звуци биваху све јаснији, а све лепши, али је и тама око њих бивала све гушћа и гушћа. У један мах учини им св као да сами анђели небесни над њиним главама запеваше: „Благо онима које на правди гоне, јер је тих царство небесно!“ Па онда опет наста нема тишина. Мрак око њих се почео по мало раздвајати а иза густих облака промоли

се и месец; и када су једно друго опет могли

сагледати, осетише у себи неку нову снагу; руве им се нехотице састаше, и обоје се у један мах дигоше.

„Хајдмо,“ рекоше као из једнога грла, „Бог ће нам и даље помоћи,“

И — они одоше.

Настанивши ее у неком сеоцету живили су као и у први мах.

И опет су свој, тешком муком стечени хлеб делили ве јаднима и невољнима, уздајући се да их божја милост неће мимоићи.

Мало помало свитаху им се све бољи и бољи дани. Жалостило их је само то, што нису имали од срца порода. Ал Бог милостиви, који у свако живо срце погледа, сазнао је за њихову жељу те их задовољио. Када је једне позне вечери жена уморена од тешкога рада, под неким гранатим дрветом задремала, учини јој се као да јој је неко на обе опружене јој руке неки лак терет спустио.

Она се трже, разбуди се и опази на своме крилу два, дивна, детета. Обоје деце беху једно на друго налик, баш као располовљени делови румене јабуке. Обоје гледаху на жену својим веселим очицама; обоје у један мах пружише своје беле пуначке ручице према њој, а са оба ведра лика њина озараваше је нека необична топлина.

Изненађена том појавом, наднесе се она на њих. не би ли их боље уочила; и тада епази да се око малих облих главица њиних савио неки као злато светао лук, по коме су трептала нека