Женски свет

Бр. 4.

ЖЕНСКИ СВЕТ

59.

позоришта. И он је редовно ишао у све јавне установе, али је, као и сви други његови пријатељи, гледао у тим установама сасвим нешто друго него што глоди здрав разум и чисто срце. Похађао је оперу, што је ту имао прилике, да види прве лепотице, да ужива у раскошним тоалетама престоничких дама, да за време одмора походи ону ложу, у коју га срце највише вуче. А свирка а уметност, на њих није помишљао ни Октав Жирон, ни његови пријатељи. На супбима, када се просипао шампањац, тада је бацао новце свирачима, али не из одушевљења према уметности, него из одушевљења према оном еротичном моменту у музици, који живце дражи, опија, заноси. Он је музику сматрао као и шампањац. И једно и друго су имали у његовим очима један задатак, да у човеку раздраже машту, чула и ништа више. Једанпут се слатко насмејао. У опери се приказивао Ометанин „Далибор“, а један се старац, не далеко од њега, заплакао од Дирнулага евирка. А Октав Жирон се смејао. Чудно му је било, да је евирка, могла натерати старцу сузе на очи. За ту уз-

вишену, племениту страну у музици није знао, Друштво, у коме се

а није ни могао знати. кретао, ехватило је музику као и слатко вино а у том схватању није видео понижење уметности, него нешто, што му се чинило са свим природно. И кад је видео оног старца у опери како плаче, он се смејао, јер му је дошао тај плач, да је неприродан, лажљив. Исто се тако смејао, кад би чуо што о љубави. да њега није постојала љубав. Одношај мушког према женској или обратно, схватио је као и сви други, којима су шампањац и престонички живот отупели осећаје. Њему је у женске било све и сва, њена лепота. Према. лепоти осећао је и вредност женске. Донжуански га је живот научио да сваку женеку гледа онако, како се њему показује. А све су му се једнако показивале и тим је само више веровао, да има потпуно право, да о свима женскињама једнако суди. Једанџут је у дру

штву тврдио, да је разлика између Венерине

статуе и оперске примадоне у томе, што је статуа од камена а примадона од меса. Присподоба је била. врхунац блазираности и отупелих осећаја, а Октав Жирони његови пријатељи, сматрали су присподобу за врхунац духовитости.

П. Када би Октав Жирон дошао у провинцију

да обиђе своје добро, тада би радио само зато, да би имао што више прихода, које би могао у

престоници потрошити. Крај свег свог бујног живота ипак је често обилазио своје добро, и кога је знао како живи не би веровао, да је у своме раду показивао великог искуства, разумевања и вредноће. Али његово искуство, рад и вредноћа били су у моралном погледу и сувише једнострани. Штогод је радио, што је год хтео својом вредноћом да постигне, све је то имало један једини смер, а то је, да може што безбрижније уживати. А тај-живот му је био у својој суштини ништаван, пун блазираности. И Октав Жирон је свој рад, вредноћу и искуство жртвовао само том празном, безначајном животу. А тај му се живот увек чинио, да је врхунац човечјег задовољства. Када би на своме добру свршио послове, тада би с чежњом појурио у престоничке кругове, да удвојеном брзином проживи, што је пропустио. Живео је тако неколико година. Живот му је био као и пре препун уживања, али до крајности једноставан. И та је једноставност створила у животу Октава, Жирона прелом.

Једног дана, после дужег бављења у престоници, врати се на своје добро, осетио је у себи нешто, на што није никад ни помишљао а. чудио се, да му је та помисао истом сада дошла на ум. Нешто га је гонило, да се осврне на свој проживели живот, да се запита куда тај живот води. А тај глае, који је све силније тражио

_од њега рачуна, савладао га је, када је, идући

по своме добру, прегледао дуги низ енопља, које се чисто блистало у месечини. Био је бескрајан мир. А тај је мир чудно утецао на живце Октава Жирона. Научио се на великоварошку ларму, на гласове страсне свирке, на кикот женскиња, и ова му је пољска тишина годила. У том неизмерном миру његове су се мисли стопиле у једно. И нехотице је стао хладно, озбиљно да размишља о себи, о своме ја и о својој будућности. Њему се први пут учинило, да је цео његов живот без вредности. Монотонија од почетка до краја. И у том вечито једнаком, једноставном животу лако је погледати на будућност. Какав почетак, таква средина, па такав и крај! И будућност ће прохујати у уживању, ништавном, празном уживању. Њему је истом сада пукло пред очима, да је трошио и живио само за своје тело, и дошло му је, да се чисто згади на себе. Шта је постигао, шта је урадио у своме проживелом животу !2 Ништа, велико ништа. И да је његов живот постао у моралном погледу једнак ништици, та га је помисао пекла.