Женски свет

142.

„Мајко моја“, — настави болесница — уморна си, а умора не осјећаш. Како је велика љубав твоја! На твоме небу, видим ја још оно дивно плаветнило — чаробницу наду, — ала те она вара. Скоро ћу ти умријети мајко... .“ Ојађена мајка заплака се горко. „Не плачи мајко, Српкиња си, научена си трпети, сносити. На гробу моме посади бовиљак — то српско цвијеће нек ти мирише мајко !...“ Глав јој постајаше све тиши, дисање еве јаче, док мјесто свега завлада тихи мир, који нарушаваше дубоко јецање ојађене мајке..... Освануло је јутро тужно и суморно. Крај постеље њене опет сједи, лебди благо лице мајчино, растужени отац, браћа и сека. Она их гледа редом, гледа их дуго, дуго Груди јој се силно надимаху... језик се поткратио. Душа, њена чиста анђеоска душа спрема

се у рајске ђулистане... у вјечност... Махинално привуче сухом руком преко чела и поглед јој одлети према вратима. За часак... и униђе

стари свештеник е кретом у руци. Под бременом љета погнуо је своја старачка леђа, а по дугој бради и коси попадало иње. Тихо приђе болесници, пружи јој крст, којега ова радосно прими. Сто врелих пољубаца осу се с њених ледених усана на овај знак спасења ... Настаде свечана тишина, која прекиде дрхтави глас старога свепетеника. Она не скидаше погледа с крета, често га приносаше уснама и тада би тихо изговорила : „Омртна молитва!...“ Затим би боље погледала мајку.. а уздахнула тихо... скоро нечујно... Стари свештеник сврши, опипа било, махну два · Сански Мост, 24. јула. 1903.

Сретосмо се после много дана, Случај само ово беше, знај ! Срце моје стишало се давно, Љубав пошла у незнани крај.

Мис'о на те, па и сами спомен, Избрис'о је силних часа хет,

У мом срцу већ не беше више, Жар љубави — заносан и свет.

Покој мили из детињства рана,

Што га неста кад те познах ја,

Вратио се као оних дана,

Кад ми срећа одасвуда сја.

Хај, ал сусрет, тренут један само,

Место среће и покоја мог —

Створио је нови терет јада,

Како ми је, то сам знаде Бог ! Баоград.

• •

• • •

ЖЕИСКИ СВЕТ.

Бр. 9.

| трипут главом и велика сјајна суза слети му

низ сједу браду. У зе крет, погледа болееницу још је-

дном и изађе из собе. Она гледаше за њим дуго...

„Мајко... оче... хоћу ли брзог“ Изговоривши то, окрете се на леђа, стави евоје суве

| руке на прса. — Погледа их још једном све, и ' занесе се. „Кћери, љубави моја, надо моја“,

цикну и паде јадна мајка. Она се трже. „Мајко,

· српека мајко, стегни то ерце големе љубави,

| трпи и прегарај мајко! Оче,... ј р ,

оче драги, приђи ми још ближе, погледај оче драги, овако... оче

| Српкиња ... умире“... Попут бијелога, голуба, на

| |

лахким крилима вину се њена анђеоска душа у рајски перивој. Покоси смрт млађани живот, паде мајчина љубав, клону очино срце, које је силно куцало за своју најстарију кћерку ...

ж 5 »

Заблиста се дивно јутро! Са плава, чиста неба прва сунчана зрака и тихо цјелива нови хумак Лагани лахор несташно се играше свиленом тробојницом обвијеном око крета. Дођох и стадох јој више гроба. Цвијеће заливено.

| мајчиним сузама, бујало је и расло. Мирис 60-

виока распростираше се на све стране. Сјетих се жеље покојничине. Устргох стручак и примирисах та... Бијаше ми тешко при ерцу... На гробљу царствоваше тајанетвени, свети мир, вамо се жалосна врба често клањаше новој хумци, затим ве заплаче горко и опет ућути. Још једном примирисах, њено најдраже цвијеће. „Мирис његова ... то је њена невина српска душа“, прозборих и лагано изађох из сеоскога гробља... Јулка Г. Поповић.

> 4 ) |> <>

СУСРЕЕ.

Да л си гледо угашени вулкан 2 Нигде спомен на пређашњи жар Нема више оне старе снаге, Мртав ником не учини квар.

Ал кад плане, пробуди се с нова, Јеси ж видо тад његову моћ 2 Ломи, руши, кипи, пали, горе, Даном чини и ту мрачну ноћ.

ИМ мене је иста стигла судба, Душа личи сад вулкану том; Плам љубави створио је с нова, Буру, очај — јадном срцу мом. Па, знај, чедо, да ће љубав ова, Као вулкан згорет срце то Да л ћеш тада на гробу ми свежем, Пожалит“ ме, моје блато свог Кринка "Јакшић.