Женски свет

Бр. 0, неће бити изгубљена кривицом нашом (мешовити бракови), кунемо ти се, да неће више немачки клостери убијати чешку реч и славу чешким девојкама, да ни гроша не дамо заслужити непријатељима нашим.

Чуј дакле, Учитељу наш, последњи завет нали, завет чешких жена: Ни стопа земље чешке, ни једна капља крви, ни један звук речи, ни један грош неће отићи на пропаст и уништењо чешког народа.«

Бескрајно бурно пљескање разлегаше се, праћено узвицима: «ВЗаклињемо се, присижемо !«

Наше ПЏанчевке нису заборавиле, да су Чивути Септембра месеца прошле године Загреб против Срба узвитлали, да су они коло водили

и Србима толико зло починили. Треба да сви, свуда, очи отворимо, да

прогледамо и видимо што се евуд од нас Срба ради, а ми безазлени, неозбиљни, помажемо, снажимо те Чивуте, наше највеће непријатеље, који увек, непрекидно, смишљено, свом снагом на нас и против нас ударају, потискују нас и требе, а ми се чудимо, кукамо, стењемо, плачемо, а нико се још ни данас право и озбиљно не досећа, да баш ми сами те наше вечите и највеће непријатеље, најиздашније помажемо.

Што су Џанчевке закључиле, то провађају и неке друге наше женске задруге, трговци у Босни и т. д. али док се не поведу сви Срби и све Српкиње, свуда, за примером честитих Панчевкиња и неких других свесних места и крајева, дотле ће нам се ти наши душмани и даље ругати и све насртљивији и безобзирнији бивати.

Баш Чивути подржавају и у Ческој борбу против Чеха, најљуће нападајући Чехе, подилазећи Немцима, који их већ давно од себе одгурнуше. И баш зато пузе они пред Немцима и удварају им се, а увек су баш против доброћудних Словена — где се иначе најбоље богате.

Част свесним Панчевкама и свима њиховим другарицама свуда; дао Бог угледали се свуда Срби и Српкиње, који се до сад нису тако владали — у њихов леп пример. Банаћанин.

не

ЧИТУЉА.

+ Митар Бакић. Црногорски опуномоћени минчетар у Цариграду, Митар Бакић, преминуо је тамо 12. авг. о. г. у 51. г. живота. Беше вешт дипломата. Учинио је млога добра Српству и

Црној Гори. Нека му је слава и вечна успомена ! т Лука пл. Бајић, ц. п кр. артилер. поручик, а син угледне српске бечке куће, бивше чланице

ЖЕНСКИ СВЕТ.

141.

| новосадске, сад бечке женске задруге, гђе Љу· бице пл. Бајићке преминуо је после дуге и тешке | болести у раној младости евојој. Беше добро и примерно дете и врсни војник ц. и кр. војске. Изјављујемо мајци своје саучешће, а младићу | нека је лака црна земља !

« Катарина Тајчевић рођ. Харабел Наше одличне Српкиње Маријета Манојловићка. из Суботице и Катинка Илијћка из Перлеза, изгубиле су своју добру матер, а Катинка пл. Еремић из Кикинде, своју мајку Катарину Тајчевић, која је у 10. години живота свога преминула у Новом Саду 2. (15) авг. о. г. и сутра дан уз саучешће млоге публике сахрањена овде на алмашком гробљу. Мир пепелу њеном !

1 Јованка Мрђа. Нашу многогодишњу пр. тплатницу, врену читатељку, врлу Срнкињу Јованку Мрђу из Санског Моста, покови неумитна смрт

у цвету младости њене јула месеца о. г. Колико је драга била родитељима и другарицама, види | се из речи другарице Јулке, која ју овако оплакује:

У скромно намештеној соби лежала је болна

и преболна. Сунчане зраке оевјетљавале су њено | измучено лице. Своје плаве, мутне очи упрла је | у драгу мајку, која је е лијеком у руци стајала, крај постеље. Мајка је очајнички мотрила евоју најстарију кћерку, своју милошту, своју наду. Над њом је вјечно бдила, брижно је дворила и његовала. Болест одавна усељена, све је више и | више мах отимала. Отац униђе, стане покрај | постеље и загледа се у оно свело лице. Велика сјајна суза скотрља му се низ образ, остави болееницу, те бесвјесно лута сад овамо, сад онамо...

Сву наду полагаху једино на љекара. И тај добри стари лијечник употријеби сву снагу, да спасе најстарије чедо њихово. Прегледа болееницу, приђе ојађеној мајци, рече јој неколико ријечи утјехе ради и изгуби се. Али јадна мајка, прочита на лицу његову оно, што стари лијечник задржа у тајности. Она није разумјела утјехе, коју јој лијечник хотијаше пружити, пред очима јој лебдијаше његов запрепашћени израз лица. И клону, паде јадна мајка. Клону срце мајчино, клону то неисцрпиво врело љубави, а велика душа њена тихо шапуташе: „Помоћи нема.“

Спустила се блага љетна ноћ. Свак нађе слатка покоја у тихом санку, само је мајка будна. Крај постеље, крај болне кћери своје сједи она, не| престано шапуће молитвупуну утјехе, пунунаде....

„Ах, мила мајко моја !“ болно изусти кћерка. Мајки тај уздах раскомада срце. Она осјети,

како јој врх оштрице продире све дубље... дубље...