Женски свет
86. ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 4
ДА ЈУ ТЕ ЉУБИМ:
Да л те љубимг Зашто питаш 2 Је ли зоро рана 2
дар у љубав сумњаш 2
двездо моја сјајна.
Да л те љубим 2 Зашто питаш 2 Срећо моја сјајних дана,
Зар не видиш да са ока2
Суза није убрисана.
Да л те љубим2 Ох не питај! Кад већ мој ти поглед вели
Да те више љубим,
Него овај свијет бели.
“
Новњ Сад, 24. јануара. 1904.
Рајко.
—__ миља __--===
КОЗА.
ла Стељелез стаде
У једној провалији од брега била је мала колиба, окружена грдно високим и голим, горостасним стенама. Пута није било, који би могао човека одвести онамо, а кога је случај врло ретко онуда нанео, могао је преко тих дубоких провалија само пужајући се са стене на стену, доспети до те малене колибе.
И то је био стан женин. Има већ равно петнаест година, од када живи у том каменитом свету. Није била још ни двадесет година, када је пошла за неког сиротог шумара.
— Чуј, Ариска — рече јој пре петнаест година шумар — ти немаш ни оца, ни мајке, који би се бринули за тебе, а и ја сам на овом свету сам без игде икога — па буди ми жена!
Аривци је тада сасвим свеједно било, да ли да каже: хоћу, или пак : нећу, па је казала : хоћу. И од то доба живи она у тој колиби, у коју су се после венчања повукли.
Брак им је трајао једанаест година али без порода. Кад јој је муж умро женин последњи пољубац био је и онда тако сув, леден, као и сама смрт. Ариска је у свему била тако неосетљива, као и оне стене, међу којима је живила,
И Ариска је била сама... Сама7.. Не. Једног вечера, још у првим данима свога удовства када се враћала из села, где је цео дан радила, за незнатну надницу, у своје пусто и јадно скровиште, обузе јој срце некаква неисказана, слатка топлота и милина и она осећатше, да неће још дуго бити сама.
И жена, се одједаред за чудо променута. Она ледена тврдоћа све је више и боље попуштала, а срце јој се напунило топлине и љубави. Онај мали дошљак, што управо још није ни стигао, стварао је већ чуда. У срцу женину пробуди се
од једном љубав спрам свачега. Умела је волети сад већ и своју малу колибу, цвеће у ливади, природу, па и оне мртве — студене стене, и само чекаше, да сву ту љубав пренесе на оно малено биће, чији је долазак тако журно ишчекивала.
И напослетку стиже и он! Још никада на свету није створ емртнога човека дочекан толиком љубави и радошћу, као што је ово сирото детенце тамо горе, међу оним голим, горостасним стенама. Мати се није никада уморила у дивљењу свога детета. Покривала га је, љуљушкала, чувала и пазила и од самога ветра.
Полако стиже и пролеће и Ариска је могла изаћи пред колибу — у лепу природу Божију држећи на крилу, своје дете. То су били мајчини најсрећнији часови.
И прође тако три године у мирном блаженству, у којем се срце женино чисто истопило у топлини материне љубави. Само је једна ствар растужила срце мајчино!
Дете је наследило нарав своје матере. Као да је она равнодушност, неосетљивост, што се у срцу мајчину под зраком синовске љубави истопила била и ева прешла на детињу ћуд. Малишан беше равнодушан и неосетљив на спрам свачега. Не показиваше никада какве жеље, нити добре воље. Равнодушно лежаше часовима у колевци, без да се икада заплакао, без да се кад год и само насмешио.
Шта не би сирота мати дала, да јој се син ма само једанпут насмеши, што год заиште, или ма и заплалче, као друга деца.
с
Деси се једног јесењег дана, када се Ариска враћала из села, уморена од терета и тешка посла, изнемогла од дуга пута, те седе на неку