Женски свет

БР 4.

стену да отпочине. Дете, увијено у вунену мараму, спаваше јој на грудима, али када мати седе да се одмори, малишан се пробуди

Пастири тераху онуда стадо коза, а весташне животиње гураху једно друго по узаној горској стази, док не потиснуше једно младо козле низ грм неке јаруге. Мало козле заостаде од других и када је опет доспело на стазу, зверало је за својим стадом, паметним, невиним сво јим очима. Кад је дете спазило животињу, одједаред се насмеши и пружи своје малене ручице према кози. Мајчино срце обузе у том тренутку

неисказана милина: видела је дете своје да се насмејало.

И Ариска ватрено пригрли дете своје им дршћућим гласом храбрећи га, рече:

— Видиш 2! Видиш синко ! Коза ! Куку !Коза!

Дете сејош увек смешило и брбљајући рече за мајком:

— Ку — ку! Коза! Мала коза!

А малене ручице пружаше према кози, која је била зрак прве мајчине радости и ствар прва уживања детета јој. И од то доба говорили су цео дан о кози. Дете би и по сто пута на дан спомињало увек:

Ку — ку! Коза! Мала коза!

%

Дође и строга необично јако зима Горе и планине покриваше евуда већ снег.

Срце женино сгегла је нека непозната стрепња, када је јутром увијала дете, које је дрхтало од јаке зиме, да га поведе са собом у село. Опрото детенце зебећи, све се боље приљубљавало мајчиним грудима, када му је у лице шибао немилостиви, бесни ветар.

Али, тако је морало бити! Јер морало се радити, да не скапају од глади. А опет цео дан није могла оставити дете само у колиби, где мокра дрва баш ни најмање топлоте не пружаху.

Кад ал једне ноћи паде дете у грозницу. Мајушно, слабо тело чисто је горело од ватруштине, а у грозници чесго спомињаху мала усна:

— Коза!... Мала коза!...

Ариска је падала у очајање и кршила руке пред болесним дететом.

Напослетку попусти ватруштина и детету би боље, као даје нестало грознице, те се окрете матери и пруживши ручице шапташе тихо:

= Коза |. = Коза! 2.

Срце мајчино поче јаче да бије и она се одлучи на страшно једно дело. Огрне мараму и

Паччево.

ЖЕНСКИ СВЕТ. – 87

бацивши на дете свој последњи нежни родитељски поглед, нечујно се искраде из колибе.

Јурила је к ливади.

Шта је управо хтела 2 То, по свој прилици није знала ни она сама.

Кад је стигла у дољу, застаде и бесвесно звераше око себе. У близини пасаше на снежној, мршавој трави стадо коза. Баш на крај пута, скоро сасвим до ње, стајаше снажна коза са бвојим лепим, белим козлетом

Мати стајаше непомично и скоро очарана посматраше лепе животиње: паде јој на уми сретно се сећаше прве радости детета свога.

Борила се у себи: -

— Е, — зашто, да не! рече на крају. Та и сада му се то врзе по малој, грозничавој глави! Дете јој за тим жуди!... Али красти ипак зато не сме, Ах, та безгранична милост Божија опростиће јој то!... Та дужност је материна испунити жељу болесна јој детета...

И није се даље мучила ! Скочи и зграби мало козле, притиште га и поче бегати ка својој колиби А стара коза тужним меком гледаше за својим рођеним породом.

Кад је стигла до колибе, једва је дисала од умора. Нечујно се опет увуче и на претима идући, ступи детињем кревету

Дегв још увек лежаше у оном истом положају, у каквом га је оставила.

Мало козле је немирно бахало за леђи женини и од тог нежног шушња обузе душу женину ужасан страх. Била је пред постељом и душа јој наслутила, да нема више свога чеда...

Казна Божија!.. То јој беше прва помисао и страшном неком силом изби из ње очајање.

Ој, Боже, опрости ми! Опрости! Та ти знадеш, да сам за дете своје то урадила! Само за своје болно — сирото дете! Ти то знадеш!...

И у том тренутку одбије неко с поља врата од колибе.

Кена се тргне од бола и погледа...

А на вратима стајаше стара коза, и болним,

великим очима звераше по колиби, као да нешто тражи.

Отегнута, тужна мбка зајечи по малој колиби, а младо козле снажним скоком потрчи матери својој.

Врата се залупише, и обе животиње сретно каваху тамо доле у ливаду. дете и мати једно поред другог. А она друга мати — жена, тихо јецајући остаде код свога мртвог детета.

| превео : Милан Л. Поповић.