Женски свет

88.

ЖЕНСКИ СВЕТ:

Бр. 4.

ВЕРЕЊЕ.

На прету ми прстен Што си ми га дао, Девовања мога До душе ми жао.

Али кад помислим: Мора једном бити, Морам се и ја Једном удомити.

Ништа, се не кајем, Нити што год губим; Јер сам нашла тебе Кога еилно љубим.

Скоро ћемо драги

И пред олтар стати, Само нек нас срећа У животу прати.

Јела М. Луњевица.

УЗВИШЕНА ПЛЕМЕНИТОСТ

од Виктора Берзеција.

Бејаху обоје млади, лепи и богати и обоје припадаху старим племићким породицама. Ко би их год видео, казао би да су створени једно за друго, па то беху рекли већ и родитељи њихови, везани давнашњим пријатељеством, који су их гајили увек тако заједно, у Фамилијарном пријатељству, које бејаше сасвим природно, због близине замака њихових, где су обе породице праводиле већи део године. То им је слатко говорила и чиста и дубока љубав, која се је, још из раног детињства, дубоко укоренила у обадва срца, која беху отменија него и најотменији грбови, са којима ова два дивна створа украшаваху своја племенита историска имена.

Црномањаста, витка и као зора љупка Алџиза имађаше тек осамнаест година, и са њених црних зеница, са ружичастих малих усница и из сваког покрета овога дивнога и грациознога тела провиривала је елеганција неописаних чари.

Емануило, снажан, висок, и диван у својој природној елеганцији, беше у цвету својих двадесет и пет година. Његов отац и њена мати, који од родитеља беху једини у животу, сагласили су се били, да је већ дошао тренутак када им децу треба, браком ујединити,

И неколико дана само, раздвајаше их од онога, у који су се требали венчати, кад на Емануела, увек страсног ловца, наиђе једно искушење, коме се он не могаде одупрети.

У оближњим планинама које су се сучељавале са његовим добром, беше се појавио један рис који је прождирао јагњад чобанима, и кога је требало што пре убити. Сви ловци из околине скупише се и приредише велики лов противу ове штеточиње, али пре почетка лова, жељаху себи за вођу гроФа Емануела, најваљанијег, највештијег и најодушевљенијега ловца од свију.

Млади гроф се врло радо прими позива, пође и са највећим нестрпљењем толико се у потери удали напред, да се нађе потпуно сам у тренутку кад опази риса, који се, — скачући од дрвета на дрво завуче у једну провалу. Гроф Емануило са своје стране, бесомучно је скакао са једне на другу стену, да му само животиња неби умакла. И на велику своју несрећу послужи се пушком у томе скакању, одупирући се њоме, као неким штапом о земљу, те неколико гранчица које се беху умотале око обараче, окидоше обе цеви у један мах и метци из њих еломив руку, разнеше ужасно десни образ несрећном грофу и избише му десно око. Сем те несреће, бол и удар учинише, те несрећни младић изгуби равнотежу и са врха једне стене омаче се у амбиз од двадесет и више метара.

После неколико часова тек, успеше да га одатле извуку полумртвог и пренесу у најближе обиталиште, где најбрже, — у колико се могаше, доспеше несрећни његов отац и најбољи лекари из оближње вароши, који констатоваше врло опасну ситуацију. Лице му беше потпуно унакажено, неопходна и најбржа ампутација изломљене руке и можда неизбежна ампутација десне ноге која је била сломљена у паду на два места, а ужасни убоји на глави прећаху да произведу опасно запалење мозга.

Чим граФ Емануело дође малко себи и тек у неколико само сазнаде стање у коме је, прво што рече оцу своме, би то, да Алџизи забрани долазак код његове постеље, јер је знао да ће ова племенита душа дојурити одмах, а он не хтеде, не, апсолутно не хтеде, да га она види у овоме ужасном стању. И отац му мораде то обећати.

Пренет у замак, — чим је се то без опае-