Женски свет

Бр. 4.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

89.

ности могло учинити, млади гроф оста у постељи |

два месеца, вав увезан и утегнут, трпећи неисказане болове у глави и по удовима. Алџиза, која је с болом у души чула за непроменљиву жељу свега вереника, коју је отац његов по обећању најстрожије одржавао, отпутова са својом мајком и живљаше у Турину, очекујући са нај-

већим неспокојством новости из свога замка, |

пуна наде, да ће једнога дана добити писмо, које

би ју звало натраг код њеног драгог Емануила. |

Овај већ отпоче да се придиже, али му нога, коју лекари једва сачуваше од ампутирања, оста саката, а око сасвим изгубљено. На лицу му

једва беху зарасле страховите ране. И првога |

пута, кад остаде сам у соби Емануило приђе огледалу, скиде све завоје, које је имао на лицу и виде своје лице тако ужасно унакажено, да

болно јекну, уплашив се и згрозив на себе са- |

мога и паде на под.

Мееоц дана по овоме догађају Алџиза прими писмо следеће садржине: |

„Несрећник, који Вам ове редове пише, враћа Вам са пуно поштовањи своју реч, одриче се оне среће, коју сте му Ви били прибавили, дајући му Вашу руку и неће Вам никада више изаћи на очи! Страшна свирепост судбине хтела је да га учини за увек недостојним Вас и љубави Ваше. И ништа не може променити ово стање у коме је и решење његово. Он не очекује одговор А и какав би му се одговор могао дати 2 Преклиње Вас, да му га и не кажете. Удалиће се далеко од Вас; живеће зато, што има свога оца и што као прави човек верује, да је храброст надживети сваку несрећу, али неће да дозволи ни

коме, да учествује у његовом несрећном животу. |

Он моли да га заборавите и биће увек радостан ако чује, да блистају срећни дани оној, којој жели сваку срећу и за коју би дао крв своју, да ју срећном учини “

Ово писмо произведе дубоки утисак надушу и срце младе Талијанке. Плакала је неутешно, паде у очајање и покуша, да одјури до Емануила, да га види, да му говори, да га негује, али јој мајка спречи сваки покушај, јер јој је отац несрећног младића објаснио, да би ресултат такове визите Алџизине био, можда, убитачан по болног му сина

Отац доцније одведе свога несрећног и неу-

тешног сина далеко, на обалу мореку, Кад дознаше, да је Алџиза разрешена свих обавеза према Емануилу, најбриљантније партије

младића из најбогатијих и најплеменитијих кућа, надметаху се око удварања њој. Али лепа и племенита девојка постајаше из дана у дан све блеђа, све тужнија и појављивала се је све замишљенија. Мајка ју је силом водила у друштва, али она беше увек тужна, говораше врло мало, повучена. у неку чудну меланхоличну мирноћу, расејана и према евему индиферентна. Ова удварања младе господе није хтела ни да чује, ни да опази чак. Она је друго мислила. М кад би когод од удварача отпочео да пред њом излива евоју речитост, она би му јасно показала, да га не чује. Она је тада слушала неки други, неки далеки и дивни глас а очи упираше далеко негде у празни простор, као да је тамо видела неку фантастичну визију. Грзаше се обично после тога и тада би јој преко усница прелетео елаби и горки неки осмех, устала би и са немарним поздравом напустила онога, који говори, удаљујући се полагано, ћутљива и тужна.

И прође тако читава година.... Емануило је живео са својим оцем увек едм у једној приморској вили и ту, у осами, осећаше како му се живот полако гаси. Распростирао је око себе доброчинства и отклањао сваку невољу од сиромашних становника из околине, утирући својим богатством сузе многима невољним.

да њега јадног само постојала је несрећа, коју нико није могао излечити, беда, коју нико није могао отклонити, и дубоки бол, који ни реч нити икако дело не могаху ублажити.

Храмајући, одвукао би се полагано до ограде, терасе, која гледаше на море. А дрва, украшена лимуновима и поморанжама, бацаху густи хлад на његову болну и наказну главу, и спустив се ту на Фотељу дуго би, — јединим оком, које му остаде, гледао далеко испред себе, далеко, тамо, где се у огромноме луку пресеца небо и море.

МИ једнога дана сеђаше на истоме месту, удубљен у ово посматрање, које је у глави његовој производило толике слике, толике снове, кад у један мах осети две меке, топле и дрхтаве руке око врата, осети, да му замахњује лице веки чисти, мирисави и пријатни дах а потом две ме кане и топле усне на челу и сузе, које му падоше по ошиљцима на образу.

— Алџиза! узвикну несрећни младић, осећајући, да га снага издаје услед неисказанога узбуђења.

Девојка му запечати уста дугим пољупцем, да не би говорио против доласка њеног.