Женски свет

90. ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 4.

— Да, јасам, Алџиза — рече она — твоја Алџиза, која не може да живи без тебе, коју ти не можеш и не требаш да спречаваш у дужности, коју јој срце налаже, не можеш и не требаш да осуђујеш, да угине од чежње, далеко од тебе. Алџиза, која те увек љуби, као пре, више него пре; која не може да се покори твојој свирепој, твојој убитачној команди и да те заборави; која, је дошла да ту измоли милост за себе и тебе и која је решена, да — ако ју ти сад отераш, умре у какоме манастиру.

Емануело беше блед као смрт и ћуташе. Он се је борио противу нежности, противу страсти племените ; борио се је између стида себе самога, овако онакаженог и одлуке, коју је раније исказао.

— Али погледај ме! — јекну он болно — зар

Београд, 18. априла. 1903. -

<=

ЦРНА КУЛА.

Стоји кула силна паше, Самом небу, рек' би, пр'јети, Покрај ње се, јаучући, Вардар жури, даље лети; Зидове јој мрачне кити Безброј глава витешкијех, Таком смрћу Србу суди Страшно племе из Азије.... А у кули паша сједи, Веселе се пјесме оре

И ропкиње коло воде, Шербетом их сужњи дворе. Ту је Зорка, дивно лане, Небескога цвијет чара,

К'о да ју је маштом жарком У заносу пјесник ствара. Дође мати, да откупи

Чедо красно, цвијет мио, Чупала је косе с'једе, Хладни би се кам емилио. Али цаша кликну само: „Хусеине! ђе си, море дар да тако дуго слушам Луде бабе р'јечи, зборе 2“ Свукоше је.... глас је њени Дуго горе проламао,

А паша је глед'о, глед'о,

Џа се само насмијао....

Ту је Илка. Поглед њени Рајске сласти смртном нуди И све, за чим чезну, вехну Силно, страсно младе груди.

хоћеш да се вежеш за онога, који ти само грозу може да улеваг! Зар хоћеш да твоју дивну и цветну младост вежеш за једну наказу 2

велику и племениту душу, твоје бујно и снажно срце, волем твоју памет. Хоћу да сам твоја, хоћу да ти посветим цео мој живот и да те утешим мојом топлом и нежном љубављу, Емануило! Ако ме не сматраш недостојном ове племените мисије, немој да ме одбијаш, немој да ме убијеш! |

-— Ах, љубим те! љубим те! Волем твоју

Емануило готово несвесно и снажно обгрли

своју племениту заручницу и врати јој пољубац најтоплијег и најблагодарнијег осећања, — по-

љубац, који јој сагореваше усне, преносећи јуу ; царство узвишене и племените љубави.

С талијанског Јеша.

Коса јој је, ко ноћ црна, На планине кад се спусти, Ко желио гладит не би Прамење јој коса, густи 2 Или благе снове снити

На грудма јој мириснијем, Или пити пиће свето

На уснама, руменијем,

Иг у ноћи, кад мир гробни Цвјетном шумом шири крила, Слатке рјечи шапутат' јој, Док не плане зора мила2... да цареву круну сјајну

Не би паша Илке дао, Војна јој је погубио,

Једва смрти умакао....

Ту је Олта. Никад љешше Свјет не позна од ње лане, Ко за пољуб не би њени Прегорио жића дане Њежни њојзи осмјех кружи Прб усана руменијех,

Као да га задобила

У џенету од хурије.

На витоме стасу њеном Вила би јој завидила,

А љепотом лица дивног Анђеле би постидила.

Она много пашу стоји,

Ко би за њу откуп збраја 2!

Она стоји много суза, и 5Р

Много суза и вапаја;