Женски свет

108.

КЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 5.

Оне шију много на рукама, пошто се код њих | се жене васпитане по новом систему, послије

хаљине распоре не само кад се имају преврнути |

и обојити, него и кад се перу.

Да додам и ово: Кћи има велику одговорност; она прави чај за госте и сама их послужује, она надгледа рубље, које је већим дјелом друкчије од нашег. У Јапану се све пере хлад ном водом и без сапуна. Не утлеисавају рубље, него док се суши објешено на бамбусове мотке, растежу га, да се исправи и углади.

То су неколике дужности јапанских дјевојака, дочим су забаве одређене само на један мјесец у години, а то је Март са својим камелијама, бехаром од трешања и луткама. За ври-

јеме те светковине, која траје три четири дана, |

дјевојке су као краљице и заповиједају у породици. Стидна јапанска дјевојка никад не ашикује; она је чиста, слатка и пријатна, има велику моћ самозауздавања и зна шта ваља чинити у свакој прилици. Она се много не изражава, а пољубац

је доскора ематрала гадним начином, којим се

љубав исказује.

Свако дијете у Јаџану, и мушко и женско, учи да поштује велике људе иствари, а у томе лежи снага народа. У свему, дакле, јапанска. је

девојка ведра, вриједна и доброћудна, те и при- |

мамљива, али у главном нарав јој се није развила; њезино је начело послушност.

До пошљедњих година школе за женску дјецу биле су незнатне у Јапану, осим што су се подучавала у главним стварима као: у обичном језику, цртању и гајењу цвијећа, прављењу чаја за госте' и све што је сачињавало женски узгој у пријашње доба као: изучавање кинеског јевика, етикеције и домазлука. Сад се то уско васпитање дјевојака проширило школама, које подиже влада и разна друштва и које су уређене по најбољем стилу.

Сваки ранг може се сад изучити према своме

положају, а дјевојке уче у школама математику, _ историју, природне науке, земљопис и језике. Ма да је то за њих доста тешко, оне ипак ужи. вају у ђачком животу. Право рећи, оне брзо заволе ову вишу изобразбу, те одушевљено уче да приме евоје дипломе. Тај нови ђачки живот много упливише на развијање умне снаге и на културу земље, као и на то, да женске постају самосталне и да имају самопоуздања. Али да ди их то, као стари систем, осповобљава за дужности брачног живота, још се не зна, Мгз. Нисћ Етазег, која познаје јапански живот, мисли, да ће

једног нараштаја моћи довољно сравнити у томе са женама старога система.

Ваља истакнути, да се свршетком ђачког а уједно и дјевојачког живота свршавају и најсретнији дани њезина живота. Научивши се евим дужностима, које ће имати вршити као жена и мати, и окористивши се вишим васпитањем, дјевојка у добу од 16 година већ је за удају, јер као што рече једна јапанска дјевојка: „Ако се не би тако рано удавале, биле бисмо на срамоту наших родитеља“.

Брак у Јапану није, нити може бити савр шена веза ни вјерски обред као код нас, јер љубав, као што је ми разумијемо, код њих није ништа у ствари.

Врло им је чудан начин зарука : Кад се који младић хоће да жени, каже коме од својих ожењених пријатеља и замоли, да му нађу лијепу и изображену дјевојку, која би била вољна постати му женом. Ако се дјевојка и момак бегенишу, Формално ве заруче и похите е вјенчањем, Сва прилремања спадају проводаџијама у дио и они су одговорни за успјех вјенчања. Вјенчање нити је религиозно ни по закону, а обавља се у кући жениковој. Младу доведу проводаџије и једна дјевојка, другарица ако је има, која и остане ту, да јој буде лична пратилица. Рухо и покућство, што га невјеста мора донијети, пошаље се унапријед. Занимаће наше дјевојке да знају шта све спада уто покућство. Ево еписка : Један биро, а то је код њих обична ниска скамија или сто, једна кутија за ручни рад, два лакирана или послужаваоника или пешкуна, са свима стварима нужним за послуживање, па и кости од ребра, којима се Јапанци служе као ми ножевима и виљушкама, и најмање двије постеље са постељином, а у руху мора имати хаљина толико, да јој може бити доста цијелог живота.

Рекосмо да начин вјенчања није ни религијозан ни законит, али Фактично јест, јер младенци пију из (за двоја уста удубљене) чаше народно пиће саке. |

То појење из једне чаше има значење као и код нас: да су дужни дијелити међу собом и радост и жалост. Кад се еврши овај обред, коме не буде нико присутан осим њихових проводаџија и дјевојке, која им наизмјенице приноси чашу устима, гости, који дотле чекају у споредној соби, придруже се сватима, и сад настаје велика гозба.

Једини акт, којим се показује да је брак