Женски свет

114.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бр. 5.

умиљато у мене гледала. Ја прелетах салу очима, тражила сам онога јутрошњег господина из цркве, | ма да нивам знала ни које, ни шта је и угледах га... Он стајаше баш на самим вратима и он а као да тражаше мене, јер чим ме угледа | насмеја се, погледи нам се сусретоше, обадвоје | се лако насмејасмо и поздрависмо. Засвира коло. Господин до врата притрча к мени, дубоко ми се поклони, замоли ме да играм и одведе у коло. Ва све време игре ћутали емо... Чим се коло сврши, господин ми се прво ме, да шетамо. Пођох, срце ми силно куцаше !...

Нисам знала како ћу се понашати — како 7 говору опходити. Но зар баш ту има какове вештине, одговорићу му што ме буде питао и то је еве. Иђасмо мало ћутећи, он први прекиде ћутање. Ово вам је први пут како сте дошли на забаву 2 Да, рекох, да се једва чуло и опет ућутасмо. Он опет поче: како вам лепо доликује та нова хаљина. Дугачка хаљина, то је символ девојаштва, јелте2 До јуче сте били шипарица, настављаше непрестано он. Ми мушки другим очима гледамо девојчице, а сасвим другим де-

војке. Какве разлике правите у томе» Рекох тек |

да се јавим. Какве Како то да не знате, девојка, та реч већ много значи, нешто озбиљно, а девојчица је већ што друго. Девојка већ мисли на удају, збиља! мислите ли се ви удавати> Збуни ме тим питањем и не умедох ништа му одговорити. Ћутање је знак одобратања, рече ми он смешећи се, јелте да је тако Ја сам опет ћутала, баш се несам умела наћи. Ја сам мислила, "треба само навући дугачку хаљину, а нисам ни појмила да се не умем да крећем у друштву. Али баш као да се господипу допадала та моја наивност, јер за све време забаве није се одмицао од мене. Доцније и ја одреших језик, причала сам, ваздан сам причала, сад како то не знам, али се мени чинило веома лепо. Госпође иза мојих леђа већ су почеле шалутати: Жика професор заљубио се у Наду, хоће да је узме. Мени беше мило што се то вече отимају каваљери ко ће пре до мене да игра. Такви су младићи, они воле само неплпо ново, досадиле им досадање госпођице, ја сам тек почела излазити, ја сам за њих била нова. Засвира се лансије, готово у исти мах притрчаше њих тројица. Први се јави Жика: надам се, госпођице, да ми не-

Гор. Милановац, на Богојављење 1904.

приказа и замоли |

ћете одрећи Мајка се задовољно смешила, мило јој беше што се тако отимају. Кад остала двојица видеше да их он преухитри, дубоко се поклонише и одоше. Ја сам се дуго бранила, да не умем најбоље, да ћу грешити и тиме покварити целу колону, али бадава, господин ни да се макне, непрестано наваљује, вели, како ће он да ме учи, како то мије тешко, најзад не могох га одбити и пођох. Ова сам се претворила у око, гледајући шта други парови раде и одиграх без погрешке. Кад се еврши, мој каваљер ми рече: видите како сте лепо одиграли, а овамо се браните да не умете. После лансија настала је шетња, после ме он допрати до места, ја климнух главом у знак благодарности, видела сам, шта друге раде. На забави емо остали до два сата. Кад смо са исте пошли, била сам срећна, задовољна! пуна успомена... Али те ноћи никако не заспах... Музика ми је непрестано у ушима зујала, а чим зажмурим излажаше ми пред очи онај свет са забаве, па „Он“... Окретала сам се час на једну

"час на другу страну, покушавах да разгоним те

мисли, али узаман, сан никако на очи да ми дође. Још више ме раздрема песма и свирка, која тупо одјекиваше кроз ноћну тишину, неко је пролазио нашом улицом и певао, баш сећам се: „пред твојом сам кућом ево“. Виолина је тужно јечала, баш као звуци „еолове харфе“. Ја оелушнух... али се не помакох да видим ко то пева, бојала сам се да не пробудим оца. 0, ви први утисци срећног девојачког живота, никад вас заборавити нећу !... Зашто ми сад тако не изгледате лепи као некада 2 Од то доба наступила је „Фаза“ у моме животу, од пређе несташног девојчета, постала сам озбиљна девојка. Ја сад потпуно разумем „Фифе“ великих девојака. Много сам још дугачких хаљина променила, много лешпе и скупоценије, но што беше моја прва, али ми ни једна не беше тако. мила, као моја прва дугачка хаљина, за коју су ме везивале многе лепе успомене Али ипак крај свега тога жалих за прошлим срећним данима, када сам у краткој сукњици прескакала барице, трчећи за лептиром. Право ми је казала мати да ћу зажалити за тим данима! О, како би се радо вратила у то доба безбрижности ! Дугачка хаљина однела је еве моје спокојство. Радо бих је жртвовала !

Јела М. Луњевица.

и е–е=——————————