Женски свет

Бр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ. 181.

ОТВОРЕНО писмо Г-ЂИЦИ ЗОРИ ВУЧЕТИЋЕВОЈ.

Драга Зоро!

Било је то пре 14 година, кад смо још као деца чуле једна за другу. Случајно смо се нашле у неком друштву, а сусреле смо се баш на углу ћурчијске и грчке улице. Неко од старијих рече, да нас двоје идемо напред, и ми смо радо послушале. Ја сам те и дотле виђала, али се до тога часа нисмо познавале. Наше подједнако доба и подједнак дух брзо нас је зближио. Ти сви ми причала о Твојој ондашњој госпођици, која Те је учила немачки и Француски, и која је добра

"Теби а повољи је и мами и тати твем.

Познавала сам и њу; видела сам Те после често шетати с њом.

Казала сам ти, да се зовем Олга, да волем школу и да учим и ја та два језика приватно код куће, да за гласовир немам особите воље, а ни времена и т. д. — Ти си већ онда лепо свирала. — Питала сам Те још да ли радо читаш и волеш ли позориштег Ти ми рече, да волеш и једно и друго, но да најволијеш кад после часова радиш ручне радове, те можеш да изне. надиш и обрадујеш Твога тату или маму приликом њихова дана или иначе. Баш у оно доба спремала си нешто као дар Твоме тати, јер Ти њега „здраво“ волеш. — На Твоје питање, да

ли имам и ја оца, казала сам да немам, да је.

давно умро, али да носим код себе његову слику и да је често загледам. – а __У том нашем детињском разговору стигли емо били већ у главну улицу иту Ти пружим руку са напоменом: да морам ићи, да довршим своју задаћу, јер после подне одлазимо у Каменицу, — те не би рада да добијем рђаву оцену. Ти си се насмејала и казала: „Та зашто идеш у мађарску школу... у српској бити боље било... Ја пољубим Твоју маму у руку, и одем са мојима кући. Твоје последње речи дуго су ми звониле у ушима и допадале су ми се. Не зато, што би ми у српској школи било лакше, него

зато, што се у онај мах пробудио у мени ерп- |

ски осећај, особито, кад сам слушала, како ме моје наставнице често питају: Је ли Олтицам, да је лепо бити мађарица, па и Ти си већ мала мађарица 2! — Мене је тољутило, и казала сам увек без устезања, да сам била ибићу Српкиња. —- Била сам задовољна, што сам начинила познанства са једном српском девојчицом, ма сам Те и после тога јако волела.

Из даљине пратила сам све српске ствари, које сеи код вас иовде у месту догађаху и ту сам често наилазила на име Твога оца. Почела сам доста од тога разумевати; — после сам еве већим интересовањем читала еве, што се нарочито код вас догађа, па затим сам пратила чланак за чланком, док не постадо у истини озбиљна, поборница за наша права. Ценила сам сваког човека, који за Српство нешто учини, а знала сам их поименце сваког. Гвога тату знала сам. много из читања, чувења, па једном приликом и лично. Била сам и онда још дете, али је његов лик остао дубоко урезан у души мојој. Много ме је лепих ствари питао и најзад рече: имам и ја једну врло добру девојчицу. Помислила сам одма на Тебе и рекох у себи: благо Зори!

"Тако је пролазило време, и ја дођох после три године у сватове мојој рођаци. Ту сам те видела само летимично у цркви. Била си већ шипарица и позивана често да јавно свираш. Сви ву те хвалили, и било ми је мило, да Те видим. Наше кратко познанство од пре три године, Ти ви заборавила, и ми се нисмо после никада виђале. Питала сам за Тебе моју (а и Твоју) једну познаницу, која Ти је и иначе долазила. Она ми рече, да си љубимица скоро целе вароши, да си озбиљна, угодна.

После тога увек — читала сам и пратила рад Твога заслужног оца — а после чешће и о Теби и зачудо увек сам напред знала, када ћу о вами нешто чути. И тако је бивало.

Ти ви се истакла као добра Српкиња, као девојка, која све наше установе цени, потпомаже; — имала си прирођене воље, лепог примера, а живела си у средишту овостраног Српиства и интелигенције наше.

Била си дете оца свога! Ја сам Те пратила у духу и била сам за"'овољна с' Тобом. _

— Сада, недавно, много ме је везала мисао за вашу кућу. Чудила сам се; — заштог

Глав о смрти Твога оца поразио ме је. У часу видох оно благо око, оно симпатично добро

лице, оно српско чело! — И никад више!2 Страшна вест !

Тебе сам од срца жалила; — Ти си била љубимац његов, — његово дете!

Он беше великан Српски; Ти узор српског дома.... благо дому Твоме!

Шид, 3. августа 1904. - Олга Костић.