Женски свет

Бр. 10.

ЖЕНСКИ СВЕТ.

288.

НАР МОДЕ.

Није давно било, како се сишао са позорнице живота знаменит мајстор, ил правије да кажемо, вјештак — кројач (шивац) женских аљина, из доба другог Француског царства, по имену Ворт.

Он бејаше законодавац и самодржац моде оног раскошног и елегантног доба Наполеона, Ш. за све љепотице, које се сунчале на милости онодобног Француског дворског сјаја.

Пореклом је био Енглез и више година чиновник у некој великој помодној радњи у Лондону, па се пресели у Париз, те за кратко време, под протекторатом царице Евђеније доспе до великог гласа, угледа па и до огромног богатства. Кивио је у изобиљу и саградио је себи царски дворац на обали Сене и испунио га је толиким сјајем и таком раскоши, да је стран свијет долазио да види и гледа то, као неко чудо. Поред осталих чуда и љепота, које су пружале гледаоцу дворане и намјештаји, виђеле се ту столице и наслоњаче, које су биле застрте комадом евиле или сомота, што су приказивале мустру аљине, коју су царице, краљице, кнегиње или друге знатне умјетнице облачиле при каквим ванредним догађајима. |

Ворт бијаше иначе лијеп човјек, висока узраста и плав, нарави ћудљиве, као и војвода од Лозанас и остали гиздавци оног врјемена. Носио се особењачки и по томе би мислио човјек кад га види, да је какав драматург или сликар. Понашање му бјеше охоло и дреко, особито према љепом полу, јер сматраше, да је то најбољи и најсходнији начин, да се стече симпатија _и углед код тог свијета. Вјеран томе начелу, а увек пажљив, даму аљина буде угледна, није хтио ни примати да готови аљине за гојазне особе, или особе са телесном махном, те је избјегавао случајеве, које би његову вјештину доводили у питање

Срећне изабранице морале су пред њим стајати њеко вријеме као модели и оних је посматрао са свију страна, наравно замишљено и озбиљно ; да им види стас, боју лица и све што му се чињаше, да ће на укус аљине имати уплива. По томе је он одмјеравао боју и крој аљине. И кад је све прегледао, тек онда је узео белешку и записао какав ће крој, какву боју имати аљина, те је за тим наређивао својим многобројним и вјештим шваљама да шију Цијену је он сам пропививао. Његова најпростија, свилена, аљина, коштала би 2000 Франака (круна). Једна

балска аљина неке американске милијонарке коштала је 4800 енглескијех лира.

У осталом овај аутократ моде није трпио никакве примједбе и кад би се која клијенткиња усудила, да учини какву опаску, та је за увјек изгубила милост његовог царског величанства.

Све владарке европске, све славне умјетнице, сва стара и нова аристокрација плаве крви и новца евега свијета бијаху Вортове муштерије. Једина окруњена глава, енглеска краљица Викторија, није га почаствовала својим поруџбинама, и он би се за то често потужио својим најближим пријатељима, рекавши: „Хето ргорћеја а рашта“, што ће рећи: нико није постао пророк у својој отаџбини.

У китњастим мемоарима госпође Фељет, жене, чувеног Француског књижевника из оно доба, налази се врло интересантна биљешка од једном походу њеном код овог славног кројача, Ворта. Октав Фељет стајаше тада на врхунцу своје књижевне славе и врло уважен и поштован од царице Евђеније, те зато бијаше и чест гост са својом младом и отменом женицом у туљеринском двору. да један такав позив бијаше дала госпођа Фељет, да јој се сашије аљина, код г-ђе Барен, тада чувене и на гласу шваље, сен-жерменског предграђа. Кад су јој донели аљину, није јој се ни мало свиђела ни по кроју ни по боји и одлучи се, да је не обуче. Али шта ће да ради г Не може и неће да изостане са таке велике почасти, а кратко је вријеме, да се сашије друга аљина. Цијелу ту ноћ није тренула од бриге и једа и онда јој дође у главу срећна мисао, да оде до Ворта и да покуша, не би ли јој он могао зготовити до довече аљину. Ворт се био тек од скора настанио у Паризу и није се за њега било тако прочуло.

Што намислила, то и учинила.

Госпођа Фељет крене се зором и пјешке из свога стана кројачу или шавцу Ворту и кад стиже тамо све још спаваше мртвијем сном, само вратар чуваше улаз; но она се не збуни тим, него се попе на степенице у трећи спрат и закуца на врата. Здрава и јака дојиља са красним ђететом у наручју изађе јој на сусрјет и рече, да је господин Ворт још у кревету. „То сам знала“ одговори; „али ипак, молим вас предајте му ову посјетницу и реците, да ме велика нужда доводи овамо, те би рада с њим говорити“,