Женски свет

76. ЖЕНСКИ СВЕТ

О Крашованима

Говорио о покладном селу у „Српској Читаоници“

Поштовани зборе!

Пре неки дан стигла нам је ова радосна књига. (Покаже књигу. Њу је издало „Саутавко 1 Копаузко Вгакатуо“, а вове се: „Хагодпа Хамауа Џјефијешћ Нгуаја 1 гђа“

Ево, како изгледа та застава. Она је састављена из две поле једне јабуке, из две поле — представнице једнога народа: из поле српске и поле хрватске. На средини јој је грб испуњен надом веленом бојом, на ком пољу се у средини преко две беле братске руке приближује хрватска модра боја црвеној српској, и нама пуца пред очима смер тога зближавања и ми видимо, куда води она бела авевда водиља поврх руку братских срећи и једнога и другога брата.

Исто тако две разноредне траке направиле су крст са шиљком моткиним, напереним дабогда против заједничких непријатеља наших, а посреди њих укршттене су им боје у плаву, црвену и белу, да тиме зар наговесте и трећега брата истога језика и крви, који им се сад у недрима налази, а изгубљен беше од Косова. — 'Граке се одатле пружају низ мотку; на српској стоји написано: „Сауваизко 1 Копаукко Вгајуо“,а на хрВа сој „Матод Пош“.

И ова наша установа исписала је на листовима тежњи својих и „Читаонички Дом“, али није то подударање тежњи

ових двеју установа оно, што ме покрете ·

да вечерашњу своју реч започнем цавтатском заставом, не сличност него бат: противност онога, о чему сам рад проговорити, дала ми је ту заставу у руке. А „Хатофи Пот“ њихов зато ми је омилео, што се уставом тога удружења одређује да у том дому и подружницама му морају бити исписана и ова гесла:

»Јефт! перпјаћеј) — пегпапје“ ; о »Једто згедаћуо — Фибар; »Вгаћ је тло, Бро Нгуаб, 5г]п Б!о,« Оно прво гесло исказује нам једну истину, коју ми до сада нисмо били довољно проучили, те смо сео своје племе

у Новом Саду 1905. Ј. Ж.

често да је

љуто огрешили. 'Та ко ве не сећа пре пола века српска рука из Београда бугарске књиге слала : „Стару Србију“ и „Македонију, да бугарској браћи помогне да одроде рођену нам крв, коју данас баш бугарске чете просипају по Косову; а ено нам у близини, у срцу Бачке баш — (Сантово, које нам својим повратком у прадедовску веру тек откри, колико смо били запустили браћу своју у најближој нам околини, да и не говоримо о банатским Црногорцима, који се баш наштом кривицом топе у мору румунском. У свему томе нам је највише зла нанео наш највећи крвник, једини непријатељ — незнање. А народна реч каже: „Невнано невољено“ — те онда наравно излази да у нас не могаше бити ни онога јединога средства — љубави. Оне љубави, која је помогла сиромашним и гоњеним хришћанима да освоје силну римску царевину, а која је увек једина у стању да од малих створи велике ствари. Та и ми сами из највеће слаботиње тек мајчином љубављу иврастамо до своје рођене снаге!

Оно треће гесло говорп: „Вгаћ је пло, ћо Нтуаб, За ћло!“ Свима ће нам упасти у очи да је та изрека овде прекројена, јер оригинал њезин гласи: „Брат је мио, које вере био“, народна пак песма нас учи: „Нема брата, док не роди мај-

· У науци свију тих изрека ипак нема ни пари а ни скокова. Оне нам само показују степене унатраг, на које се је наш народ у равним временима свога развитка знао умно узвисити. Само смо ми баш овде канда те среће да код нас све то наопачке изгледа. Требало би да нам је најмилији брат најрођеније крви, којега нам је иста Српкиња мајка родила, а иста православна црква духовним млеком задојила, а ми често пута видимо да су у нас баш така браћа највећи крвници једно другоме.

Ми имамо браће, коју смо по вери изгубили тек пре 5—600 година, па их до скора и не познавасмо — наравно да