Женски свет

их ни волети не могосмо. Тада постаде она јетка парека: „Ни у тикви суда, ни

у Шокцу друга.“ Али срећом прекужисмо п ту болест, те бар постависмо гесло: „Брат је мио, које вере био“, пако многи од нас ни данас још не могу истински да пригрле значај његов, јер се не упињу да загледају у важност прилика, које одредише таки развој народа нашега — мада у других народа имамо вазда прпмера да друкчије схватање запазимо.

гле, тамо на Јадранском Приморју

састала се два брата, која се још пре 1000 и више стотина година растадоше, познадоше се п загрлише, измењаше и измешаше данас народна обележја, као што оно у народној песми браћа из милоште измењаше оружје и измешаше гриве коња својих, да данас сутра и крв своју измешају у борби за заједничко добро.

Па откуд такав различити раздешај и подешај прилика 2

Позната нам је ствар да се ниуком народу толико не проповеда слога, као баш овде код нас; а нигде можда нема веће неслоге него опет код нас.

Па откуда опет ти равни плодови исте науке 2

Држим да нећу обићи истину, ако пстакнем и у овој ствари једно педагошко искуство. Код наставе се пстиче начело да у школи треба да влада ред, али не као крајња сврха него као средство: да се постигне наставни смер — духовно напредовање ученика вршењем заједничкога рада. И искуство нас учи да, док ред остаје у тој улови и врши вишу задаћу, док наставник употребљава ред тога ради, да сврати укупну пажњу својих ученика на заједничко духовно занимање и пружа им тога занимања: влада примеран ред; а чим сам ред постане крајњим смером и треба да испуни празнину духовнога застоја: с муком се одржава поред свију полицајских средстава.

ако то стоји и са слогом у народном

раду. Она треба да буде средство ради постизања заједничких народних задатака, п гдегод се таки задатци згодно истакну —- ено вам и слоге. Тако изабраше врањевчани Србина посланика, тако осветла-

ЖЕНСКИ СВЕТ 77.

ше Панчевци обрав свој и српски најновијим споравумом својим, тако се загрлише браћа у Цавтату, тако се створише у нас већ многа привредна и просветна удружења. Истакните дакле смер, који треба слогом да се постигне, а вредан је таког потхвата, па ће слога по себи доћи, као и ред у школи: јер рад изазива и слогу и ред, он се додуше њима храни и омогућује, али и обратно пон њих потхрањује.

У уверењу да све то тако стоји, а у намери дакле да уклоним један бар прекор незнања, тога често крвнога нам непријатеља, руковођен љубављу творном да истакнем један смер, за који би било вредно сложно се заложити, рад сам овом приликом да скренем вашу цењену пажњу на једнога нашега брата изгубљена, а у присенку и са шиљком истакнуте цавтатске заставе.

Ми живимо још у јеку народносне идеје. Политична и друштвена борба се још под тим знаком води, народи се још под тим геслом збирају у политичне и културне јединице. Али изгледа да је и царство те мисли већ на измаку. Савршенија саобраћајна средства приближила, су већма не само поједине људе него и народе. Ови се све боље и боље упознаше и загледаше на све стране у сродне друштвене болести, те се људи већ почињу и друкчије — а не само по језику — прибирати у нове војске, да извојују опћа човечанска права у целом свету: да поставе слободна човека у слободан цео свет. Наравно да ће и ту бити и вођам војника. Вође ће бити по природи ствари синови великих народа, а војску ће им попуњати сви мали и нејаки, који могу нешто тек у заједници. По јачини народне им просвете ће се и појединци или истицати или у маси губити и претапати. А кад мисао народносна изгуби тако своју оштрицу, то ће претапање онда у корист великих а на штету малих још много брже ићи, него што на нашу срећу данас иде.

Овај наш живот за интелигентна, мисаона човека мора имати вишега смера