Женски свет

у јеку верских размирица одбацивао од себе са вером, које се је одрекао, и све оно, што је и као национално са њомеу вези било.

Пре него што је пала Бранковићева Србија, ухватила је она везе са католичком Угарском и ова се је у неколико махова јуначки понела са Турцима на вемљишту српском баш у пределима, где су тада можда још и претци наших Крашована живели, те њихова духовна власт вале лаик није пропустила, прилику, да им обрати пажњу на њима једноверну велику нову силу, која ће их бранити од силе турске. Кад је пак Ђурђева Србија потом потпала под Турке, никоме у њој није било добро, али је могуће да су Турци већ тада знали равлику међу ђау рима, па да су оне, који су ближи били краљу од Будима, већма гонили него православне, или се за њих у земљи мање ко заузимао него за православне, којима је језгра била у Србији и који тада нигде на свету не видеше рођенијега брата од оних у својој домовини, те се пре привише новим приликам, не изгледаху са таким поуздањем помоћи са стране, те и не изазиваху толико сумње у нових господара, као католици, који су вером тешње били у веви са фаурским им краљевинама на западу. Милетић наводи да је и сам Ђурђе вавирао од њих „зе, упле ез «ећети, ег, воуле Фе 'ТагКеп, та пећ се ћтћеће Арентна Фет бабеттејећппоачвећећ Мопагећне | сезећеп ћаг“ („јер је, као што се чини, и он, као и Турци,

ЖЕНСКИ СВЕТ 79.

у њима видео опасне агенте аустроугарске монархије“). Као што видите, п онда је било исто као и данас.

Тако је наступио за цело њихово насеље критичан моменат и док се и од православних Србаља већином борци са мачем у руци пребацише преко Дунава и ступише у службу хришћанску ма и иноверну против заједничког непријатеља, хришћанског: дотле се католици ти преселише сасвим у брда јужних Карпата под ваштиту једноверне им државе Угарска.

Тим чином су се они отцепили сасвим и од своје првашње отаџбине и народне им језгре и у њима није тињала више тежња ва повратком као доцније у Чарнојевићевих Срба, те од тад престаде свака веза међу њима и православнима у Ср бији. Отуда је онда јасно, да код њих не нађе одјека ни бујна песма српска, у којој се слављаху јунаци вечите српске борбе за крст часни п слободу златну.

Али ве је у њих очувало оно, што је новој вери било сносшљивије и што се није могло бев трага ишчупати: остао је језик и домаћи обичаји. Језик је њихов у новије доба упутио ето науку на прави пут, а откако је верска заоштреност утрнула мало и усавршила се саобраћајна средства, упутио се и сам тај народ међу православне Србе у Клисури и равном Банату и од њих узима попевке своје, као што је о томе и сам прости свет код њих свестан. Сами прости момци Крашовани ву ми то признали.

(Свршиће се.)

ес КООКО ОКО одаје

На мајчином гробу.

На твом гробу сузе лијем, Моја мила, мале, О, устани, погле сина, Не би л' сузе стале. Пружи лека и утехе Твоме тужном чеду; Отклони му горке јаде, Невољу и беду. Откад тебе црна судба

У гроб хладни баци, Царџерала, 1904.

Њега нису огрејали Топлог сунца зраци.

Судбина га кобна гони, Туга са свих страна;

Срце му је распорено Пуно љутих рана.

О, устани, погле сина, Моја мила. мале,

О, устани, погле сина,

Не би л' сузе стале. Севаст. Јовановић.

и