Женски свет

154. ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 7—8 Мати! Твоје наде цвет је свено, Још се надаш, надом тешиш: Твоје сунце преста сјати, »Бог је добар, он ће дати!« Срце моје саломљено: И не слутиш, како грешиш Мати, мати! Мати, мати! Ти си бледа, ко смрт бледа, Твоји синци, твоји нису, Пакост, злоба, свуд те прати, Нит их смијеш својим звати, Крв ти пију твоја чеда — Туђе слуге постали су. Мати, мати! Мати, мати! Алексинац. Авдо Карабеговић.

и

~ Пружаш ми белу руку...

Пружаш ми белу руку, Ти, мило, слатко лане, И чекаш да на руку Мој врео пољуб пане, Да око твоје тада, Поносно на ме плане.

Прихваћам, чедо, руку, Ал' пољуб, тај нек' чека: И ако твоја рука И бела је и мека, За вигове сам таке Ја —- одвећ матор зека! —булбуц.

фи

ИХ Наша народна умјетност.

у

/ Пише Јелица Беловићева.

П. вететецо празноверје.

Нема те жене, која може да одоли љепоти чипке, која се чипком радо не кити, која на изуст не зна све називе, која мода даје чипки, као „брихевшеуотк“, „савсалев еп орле ес. „бијела пјена“, „тајанствено вело за ружичне и беле дивоте“ и т. д. Тражпти дакле од наших дама, да шире пропаганду веза и чипке из домаће индустрије запста не значи превелику жртву, то ти је исто, што наговорити птицу да пјева. Борина (често) китња и испразни Кобисној луксус може да добије смисао културни и родољубни, ако се китња удеси са умјетничким ехваћањем љепоте, а луксусом помогне домаћи обрт.

И нијкруће свезани џеп „златнога супруга“ отвориће се, када му „брижна женица“ стане гукати онакове „важне“ разлоге, из којих жели, да набави нову рубенину или нову хаљину. „Умјетност у свагдањосг“ овако се може дивно унети... Интелигентна, госпођа, која путује

љети на море или у пноземство са пуним ковчегом тоалета и рубља у народном стилу свога завичаја искићеном, није ли то права културпа мисијонарка 7 Она додуше не иде међу дивљаке, али иде међу свијет, који је обикао у нама виђети дивљаке и варваре. Њезина је мисија дична, ако „велики свет увери о противном, па још п са красним доказима наше народне културе, са везовима.

Данас у доба, када се индивидуалитету сваке руке дају тако голема пи важна припознавања, зар није таман прави час, да се и ми са пикантним индивидуалитетом својих народних умјетнина подичимо и пред Европом похвалимо 2

Биће их међу нашим свијетом можда, којп ће са висока криптизирати овај мој утако велики занос“ за наше народно благо; али овима, које критикујући не надахњује ни савјест, ни дужност, ја мирно добацујем речи Пезфеопсћез-а, који вели „Ја смлпапе езћ азебе еј [ аге ез;

аићеће“.