Женски свет

Бр. 7—8.

Ја прије свега хоћу, да уништим естетско тразновјерје у наших гостођа. А тога има, Бог да прости, напме Бог љепоте! Ја што је друго него естетско празновјерје, када у пас као лијепо ваља само оно тто је туђе» Туђ туђему, теби твој долпкује, то је народна реч, у коју само још школска деца верују. У пракси одраслих ју нико не слуша...

%

> » „Аманет Вам, српске жене —— народна " ; Е

ношња и народни рад! — — Савка

Суботићка.

Везови су као и цвијеће. Ко љуби цвеће, не може да остане хладне душе ни наспрам везова. „У окрутној природи цвет је утеха“, како красно вели позната мисионарка мира Вега уоп зишпег, а њезине речи могу се пренети и на подручје вевова. И овдје је цвеће, које се роди испод људских прстију, а ниче из најплеменитијег семена људске Психе.

„У свету цвећа ја видим јамство ва уверење, да је умиљатост и љепота интегрирајући део плана васељенског. „Нека буде светло“, то је реч, коју је Створитељ пагонорио заповедним тоном, али „нека цвати, нека буде љепоте“, ваповедпо је са осмехом на лицу“. У)

На чијој је кући цветак на прозору, ту слободно уљези, на којој је девојци ситан везак, тој слободно веруј. Вредна је, руката је. Везвови су цвеће у перивоју народне просвете. „Нека цвати“, то мора да је жеља свакога, коме је стало до благостања, до културе и до среће, па и до морала народна. То цвеће носи чак п плода као знаменита грана народне привреде.

Кад гледам у танане уметнике наше расилите, чини ми се, да гледам у вилинске сне, у „Љељове и Ладине сањарије п љубавне сплечице. Дакако да су у тих бића вазда само свилно-њежне емоције, само као пахуљице танане сензације, које живце голицају слатко, фино и лагано баш као и уметнички дојмови са

љепоте народних расплита. Па једаред, #) »Впеје ап етеп Тојеп«, Е. Рлегзоп5

Мепав. Ргездел 1904,

ЖЕНСКИ СВЕТ

155:

када су неко кршно пастирче виле примамиле к себи у вилинске дворе, онда је вар оно у их на душецпма белим видело те прекрасне радове и од њих крадом их понело својој драгој на земљу. Отуда чаробни узорци у наше моме из народа !

Мпло је говорити о љепоти, коју такова уметност у живот уноси. (, кад бих могла изразити и уверити све дичне Српкиње колика је снага у радости и колика је побједоносна моћ у љепоти, која може да изађе испод белих им прстића! Велика је врлина наше народне вевиље и то, што она умије своје орнаменте ва везове удесити у врло срешној тропорцији ва предметом, па коме иж ради. Дојам им је и с те стране угодан и спокојан. Има ту нека отмена природност, која нас осваја, баш као што нас лако освајају пи људи, у којих има то својство. Нарочито и у нашим расплитима нема ништа те руке, што 'но обично поругљиво крсте са: „татквећтејемзећев Ппропекеп то Кипећтп.“

Расплити, а и други сваковрени невови леже на скутима лепе наше женске из пука тако као да се посве само собом равумева, да онде леже, они су искрено у слови са материалом п са кројем њезина одела. Нема ту на силу тражене ни у лажи нађене параде, ни икаких сурогата љепоте ту нема. Узорак пи шара веза на њој вазда одговарају величини предмета, на коме га ради.

Њежне узорке обично наше везиље раде на мале предмете (на рупчиће, јаглуке, јаке, пасове, тканице, и т.д.), а крупне узимљу опет на веће (на стоњаке, чаршаве, ћилиме, засторе, простираче итд... Замислите само како ве доимље њежан (затћогетаизћег!) урнек на големом пољу и простору! 'Тај је ту скоро вазда бевукусан и малишав, ма да је у детаље још тако вешто и лепо израђен. Изгубио би се на оној големој чистини, особито ако није у густо везен.

Големи орнаменти виде се опет на малим предметима као да их својом величином желе притиснути, пригњечити. Они

Ж