Женски свет

опет варљиве као нада, лажне као обећања; час беже оне испред ње као младост, као све добро у животу затим опет враћају се и стоје пред њом пркосно, сталне као злоба људска; како су тада баш одређене и јасне као сама јава; имају у себи и моћ успомене, која оживљује и силу · туге која обара — да, величанствене су као живот, па ипак су страшне као једнолики свршетак. његов.

Пред том сликом склопише се над њеним тамним очима од плача подбухли капци а она сва задрхта. Учини јој се, да осећа како смрт спушта на њу своју хладну руку — док у исти мах неки топал дах милује јоји отвара склопљене веђе,

Пред њом је божанствена слика.

Са пода узлећу и облећу је крилати анђели. Што је загрева њихов топли, мирисни дах. Ах, то су они створови, које она љуби више свега и које одавна жељно очекује ... Сад ево дођоше! Треба само да пружи за њима руку, да им пољуби румене уснице, да удахне у њих своју душу __те — да их назове својом децом, да буде сретна — ах како сретна.

Грли их већ ено и матерински притискује на слабе груди. О коштуњаву јој руку одбијају се јаки одкуцаји њенога срца, радостан поглед пада — на празно наручје...

Она је опет сама. Њих је нестало, све је била варка, сан!

Па, ипак јој се чини, да им однекуд чује лепршање.

»За њима — за њимај« и лакоми поглед појури за њима и поче их гонити по мрачном простору док их и опет не стиже. Она их и опет види и сад тек све јој је јасно... Да, они су ту али — не ње ради...

У углу великог дивана седи, оборене главе и низ црну одећу клонулих руку, млада жена. Око ње круже ено златокрили анђели, слећу јој на рамена, на груди, милују јој и љубе свилену распуштену косу и шапћу јој — тако мило — тако утешно.

62. ЖЕНСКИ СВЕТ

Бри 5:

Ох нека их, нека вечно лебде над њом златокрили анђели, нека чувају драгоцени живот те младе, несретне жене, њене љубљене сестре! То, само То жели сада она слаба, остављена жена. У њојзи је све мирно и ако празно, врло празно. — Али она њена Јелка — још увек седи клонула У углу великог дивана и као да не осећа њихову близину 2

Не осећа је.

Овде, где она сад седи дизао се јуче висок катафалк а на њему лежао је он — онај ког је она љубила, који је њу силно љубио.

Само једна слика лебди пред њеним очима, слика страшне смрти, коју виде како дође, како савлада њега, Тога дива. Што осећа, то је она влага што је шибала на њу из ископане раке до пола напуњене кишњом мутНОМ водом; што чује то је онај пљесак што га је чула кад спустише У њу лес његов. Све је то страшно, тако страшно и опет је све то к себи вуче. Њене младе груди притиснуо је Грдан неки терет, баш као да је на њих наваљан дебео Слој каљаве иловаче од које је начињена она грдна хумка за коју њен син пита: зар није тати тешка 2

Њен син! |

Ту се млада жена сети своје чеТверо нејачи и осети да је силно згрешила.

»Опрости ми Боже! Чувај ме и недај ми да овако грешим«, изговори она и прекрсти се.

»Анђели су око тебе — је ли И ТИ их видиш2« бунцала је више него ли је говорила старија сестра.

Млађа је сестра није чула. Устала је нагло са дивана, приближила се прозору и почела дубоко удисати свежи зрак. Мехком руком прелазила је по који пут преко врела чела баш као да је тиме хтела да одагна неку Тешку мисао, мисао која је мучи, која није добра.

»Како би могла заборавити на њих, тражити за себе нешто«, питала се