Женски свет

ЖЕНСКИ СВЕТ 63.

Бр. 3. она строго, »и од када сам ја овако себична — да ли од кад изгубих срећу моју 2«

Она то до сада није опажала на себи, па ипак поче сумњати, није ли баш у срећи постала себична. То јој се учини гадно и ту помисли опет: како мора да су бољи они људи, које срећа није размазила и како ће свакако бити најбољи они, који је и не познају. Дође јој чисто жао. Зар срећа, она чиста узвишена срећа њена, основана на срећи других људи, она зар да је њу покварила, ослабила.

Не, не, то је само тренутна слабост. Она већ осећа, да се у њену душу враћа снага.

»Ја не смем заборавити његове последње речи: живи — живи за њих! Он ме је на живот осудио и ја хоћу да живим, хоћу да се борим са мојим тешким удесом —« изговори она сигурним гласом а свака јој реч јасно одјекну кроз ноћну тишину...

Растом висока, правилно развијених женских облика, одлучно уздигнуте главе стајала је она, обасута месечевом светлошћу, пред својом сестром. Она је гледа тако узвишену, величанствену, херојски снажну; познаје тај поуздани глас, зна: ово је истина па ипак јој и ово изгледа као халуцинација болесне маште ... Њој, том осетљивом створу болесних живаца изгледа дубока туга њене сестре сасвим природан, у овом случају управо, једино могући осећај. Опрети му се — ко би то могаог! Она сама, ево, нема способности, да нађе и једне утешне речи за своју љубљену сестру. Све, што може, то је, да с њоме тугује.

Ова нагла промена у души њене Јелке управо јој је непојмљива. Од куда у тој души толико величине, толико снаге а зашто је њена душа овако мала, слаба>

Баш осећа, како је мала, слаба. Па ево се у њој и завист буди иружи њен лик. Да ли то види Јелка> Ах само да не опази — али месец —

злобна издајица, сад је баш застаои поругљиво упиљио поглед у њено наружено лице. Или је застао, да се диви оној јуначној жени, чије речи и даље одјекују кроз ноћну тишину!

Како смишљено, како разборито говоре оне: о дужности човечанској, па о томе, како ваља свуда издржати у срећи и у несрећи... Живе речи и даље се нижу; говоре о труду и плодовима, о бризи и радости родитељској; говоре о љубави, о срећи и о томе, како она у браку тек достиже свој врхунац...

»У бракург« усуди се да упита слаба жена, којој се то учини нешто умишљено, нешто што живот не даје =

»Да у браку«, тврдила је и даље Јелка. »Ту налази срећа најздравији темељ. Нарочито наглашујем и говорим о срећи жене. Узвишене, свете дужности што их она у браку има изједначују је са мужем. Вршећи те дужности постаје жена прави божји створ, који свуда око себе просипа срећу. Уз њу је онај, ког она љуби и он је са ње сретан, а тек та његова срећа и сазнање, да она потиче са ње, жене, сачињава њену срећу, која је тада тако чиста, тако узвишена.« Он је љуби, љуби је све више, управо верује у њу — она му је узор, она му је све.

Та љубав мужевља, то веровање његово снажи душу жене; под њима се њен карактер развија, постаје све чвршћи, све ближи његовом мушком карактеру. Смело лаћа се жена сваког, за њу и потежег подузећа, уверена, да, ако јој за њ не достане снаге, наћи ће у њему јак ослонац. Уз њу је човек, који крепи сваку њену замисао — а она, ах шта све она за њега не чини!

Они раде упоредо и тако, упоредо радећи иду кроз живот — да, иду и само их смрт раставља. Па и онда, остане ли жена, она је снажна духом, значајем и не може пропасти...