Женски свет

ЖЕНСКИ СВЕТ

243.

три суседна села, па основати своју задругу. У сваком скоро селу има ожењених трговаца Срба, учптеља, свештеника, бележника, а прпродно је, да би сеп неудате учитељице у ове задруге прпМале, кло п остале Српкиње-девојке, којима бп вадруга бпла врло добро дошла

као школа живота. — Наравно, да би се и опет свештеници и учитељи п ту по звали у помоћ, коју — уверена сам — исти

не би пп одбили, а исто тако би имале и оближње варошке вадруге својпм саветом п пначе потпомоћи бар оспивање сеоских жепеких вадруга. Да ова мисао

оу

у живот ступи, да се на општу корист оствари, не треба сем мало воље, ништа, више. Па кад се буде једна сеоска задруга основала и кад се увиди, да се мо-

же п да иде, опда ће сеп по целом Срп-

ству јављатп пове п нове сеоске задру-

ге, као доказ да п мп Српкиње по сели-

ма схватамо свој позиви да смо п вољне . и кадре и вршити га.

Ако ових неколко, можда неспретно написапих, реди буду са онолпко љубави од Српкиња прихваћени, са колико су наппсанп, добићемо једпу нову тековину, нову одбрану у борби за бољитак народни.

Божанствена поезија.

Радуј се душо изгнаника рајског, човека бедна!... Векове дуге горког испаштања, блуђења давна, Суморног ропства, земног битисања немила вајна, И тамно небо идубину мрака, озари луча једна!

Радуј се, радуј!... Величајна славна лествица с неба Тихо се спушта у тамницу где но царују јади, На грешну земљу у свет незнања, духовне глади, Иу њем рађа благодатну ману животног хлеба!

Т. Бечеј.

Слава ти, дјево, избранице света, небесна кћери! ; Јер колко Ева човечанство цело у зло погрузи,

Још вишети нам, богомајко, пружи мелема тузи,

И моћном силом, затворена раја отвори двери!...

Украсе дивни свемирнога света, дјево богодана! Теби се клањам, теби се молим сваког дана: »Под покров свети, са којим штитиш хришћане верне, "о мене и 5 Хришћанка.

Прими и

У доба ноћног мира!

Крилима лаким својим анђео чувар слази И поноћ тиху, нему пресеца шумним летом, Па у том ноћном миру, нечујно лако гази Путеве стрме, мрачне, ширећи мирис светом!..,

И гле, к'о да ми чело крилима својим таче: Осетих благост нежну и мирис лака крила!

А срце поче бити у грудма мојим јаче

Мис'о ме однесе теби — помислих: моја вила!.

Али у томе часу, ти сладак санак сниваш, И твоја мис'о сада другоме леће куту

У сну се смејеш мило, у њему ти уживаш, Јер он те води право, по утрвеном путу,

И ја те видим, идеш: весела, ведра лика... Слушам где усне твоје шапућу име једно Уздах се оте тешки, очајно ал без крика, Несвесно поглед бацих — а стегох срце бедно!.,.

Кроз прозор твога стана, светлост се јоште види Са болом до њега стадох, клекнух на камен голи И изнемог'о слушах срца ми речи: — »Пођи, Она те зове себи, она те силно воли!«

(у (о

Миле.