Женски свет

Бр. 7. и 8.

кад је Харалд био за друштво, поново дође на ред гласовир па и »Норданскогске руже,“ јер оне беху за Харалда од конца нове, а и за сироту Лауру, која их већ тако дуго није чула.

Није било више времена за ткање; та кућа је и тако била препуна ћилимова. Али исто тако није било више времена да се ради испштна радња.

»Њу ће Харалд написати,“ говорио је судија, јер је сад осећао да се његов живот неће свршити ни онда кад се сврши.

И седили су тако многе вечери једно уз друго као и некад и ћеретали, али су сад обоје говорили, јер је сад предмет разговора био и њојзи разумљив. Она је од увек увиђала да је обична гушчица, која нема појма о/позоришту и вери, па му је то и говорила) ма да он то никад не хтеде веровати. [1 тек сада није могао у то веровати. >

И певали су и сад »Норданскогску ружу,“ и Харалд је уз њих крештао; и играли су уз ту мелодију и по њојзи љулали колевку, а руже никад нису прелазиле, никад. ;

С немачког Мира. Мато

ПАСЕЋУ УНА ОС НИН

МЕ А ВЕТРА НИ У „

Хладан и сух ветар хуче, са потмулим шуштањем, витла се и свом снагом удара у пусто стење голог брда, па распрскан, растура се; као да сваки делић носи са собом, неки тужан уздах — зајеца, и опет даље......

Сунце, кријући се иза мутних облака, жури се напред, да што пре нестане иза хоризонта, шиљући и последње бледе зраке, — стиди се!..

Увијен, скучен у једном крају трескајућих кола, посматрам час пусту околину, огољелих брда; час пред собом ћутљивог кочијаша, који тек по кад, кад подигне руку ошине коње, који својим тромим ударом копита пресецаху пусто и потмуло хујање ветра!...

Сумор, досада, који се силом намештаху у

души. — Пред очима лебди у нејасној, бледој боји дужност — крећем се ваљда на неку дужност!,. Погледам напред, где видим пред собом,

увијен у тамну маглу, циљ те дужности, где ме са неким наодређеним правцем чека.

ЖЕНСКИ СВЕТ

_њима..

Стр. 179.

По кад, кад подигнем главу, хладан ветар, ударајући ме оштрим таласом, бруји око ушију, као да се у том брујању налази сво ништавило, лажног циља. Увијем се сасвим, да и лице покријем — а сумор и досада као да ме постепено надвладаше да не чух више ништа — —

Ветар престаде, као да се негде изгуби у пустоши, отвараше пут, кријући се чекаше тајну.... Неке бледе сени, као авети, продираху смело напред, на чијем се лицу показиваше подругљив, цинички осмех пун ироније! Људи! Да ли су људи!» — Не! — Ваљда се само тако зову, носе то име, ради разлике осталих створова.

Шта ли гоне оно напред>2...

Ланци са ужасним, подтмулим звеком, допираху ми до ушију, помешан са циничким церекањем, тих назовимо људи!

Видим лепо, где четворица њих носе неке отесане незграпне крстове, ступаху напред са дивљачком радошћу. Али за њима... Гле видим лепо, не варају ме очи... Четири јадне, измучене, боне прилике, у тешким оковима зарђалих ланаца. На тамном, збрчканом лицу, где бејаху трагови робовања, мучења, патње, показиваше се бол — бол са горким сузама, изазвате од презрења. Бол са горким сузама као изгнаника, са тешком казном....

Ево их ближе! — Загледам их боље у лице, ваљда би их познао..... Не! — Ја их не познајем, никад их нисам видео, али сам чуо о Пише сваком златним словима на челу. Ах! — то је: Истина, Љубав, Вера и Нада!.

Шта је ово са њимер! — — =

Да ли је то, што се силом а овим бедним приликама, да их приме, грле у загрљај!. Они их одбацују од себе... Они друго грле... Њихова бедна срца траже љубави у другоме. Па! — Сад кад су им ове досадили; онда са њиме == == „На крст! == ===== = У- пустош — — — Далеко од. нас“.

За њима су ишла једна кола, добро покривена, — неко се возио у њима — — —

Спровод стаде овде у пустињи. Неколико прилика, ових авети, у облику човека, приђоше оним колима, смерно се поклонише до земље, питаху неког — =

Ту у колима. ваљда, како чух, бејаше, на

златном седишту у својој величини -— Лаж и лицемерсввој === ===“ = р