Женски свет

Стр. 180.

„Ту у том стењу, ставите прво један крст, и са највећим клинцима, разапите моју највећу противницу »Истину,“ па ћете онда редом“, рече са циничким осмехом и подлом радош“ ћу. лаж.

Људи се смерно поклонише, чија се церекања чула са дивљом радошћу... Неки брзом руком почеше намештати крстове; а неки приђоше истини, подругљиво су се смејали и гурали одесебе === == 5

Тужан вапијући јаук истине, са последњом молбом отрже се из заморене, малаксале груди

— ма да су је мучили преклињала је авети у.

облику човека, да је приме и смилују -= == =-

Одјекивао је тужно у пустињи — — 7 Нема милости! — —- Иронички подсмех! — — Одби јао је све — — И још један а И 5 а

Тргох се, — кочијаш ме, непажљиво удари

бичем по глави, заманувши на коње, гунђајући нешто.

Ја бленем, — тражим нешто! — — Тољам очи — — — Видим, да ми се оне бОледе сени измичу испред очију.

Бол — тежак бол се појави у души! Да ли је у стварности овде гроб истине, у овој пустоши царства голог стења и потмулог ветра. — Као да још чујем онај вапијући глас пређашње истине.

И ја идем том стазом, „тамо одакле је нестало истине — — — На дужност!“

Грозне слике, грозне мисли, гола досада продираху ми смело у прсима и кида мисли, душу и срце — — — -

Опет ветар, звиждајући јаче удара у голо и хладно стење, завлачећи се у сваки кут ' празне пустоши, тражи ваљда трагове: „Истине, _ Љубави, Вере и Наде“. — — И одбија се са тужним јауком; као да чујем у том звиждању потмуле речи: »Нема је“ — . ЈЕ

Ја опет бацам погледе час голом стењу, час кочијашу, који, кадкад ошине заморену стоку, која тромо пограби — — М. Ј. Аврамовић.

Оснић, Марта. МИТУ

РОС ЈЕ ЕУ БЕД: (ЖЕНИ СНАБЛ.)

— Тако доцкан, пријатељу 2 Нађосте ме саму, јер мало пре испратих госпође.

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр.77. и 8.

— Сусретох се с њима у ходнику... Цело јато... Ваљда њих двадесет... Зашушташе шлепови по степеницама... Заџакаше госпође при силаску на улицу...

=“. Обоје - заћуташе = => =>

— Вечерас је хладно — =- =

=-- Да снег веје-==

— Смем ли замолити за шољу топла чаја из Ваших бајних рукуг

— Изгледа, да сте данас сетни и уморни.

— О, само сам будаласт милостива

госпођо, тако будаласт, да ме је нека неодољива чежња — чежња луде, тлупе лептирице — довукла амо на светлост тих дивних очију.... И сад ми је по

таман... а Ви, тако усамљени, вечерас2... Супруг у клубуг... а мила дечица 2...

— Поспани беху, кад одох к њима... Очице им се склапаху... Мали братац загрлио своју милу сејку, која је са лутком у загрљају дремала...... Али што ме тако чудновато гледате 2

— Ах, Ви не знате како сте дражи пуни у тој хаљини, која се мехко упија уз Ваше дивно тело, које кроз

танане чипке провирује... Па какав чаробни одсјај светлости у вашим дивним кадифеним очима... Ви сте

често сами, милостива госпођо, па зар се не осећате усамљена и напуштена 2

— Забавим се свирком... и сневам...

— Баш жене. живе само полуживотом!... Притегнуте својим сићушним дужностима, које им »Пристојност«“ и »скромност« налажу, иза високих зидина, које им затварају изглед у

Читам

свет, уз обављање ситничарских по-

слова, гледају, како им живот кап по кап тоне у море прошлости... То је заваркивање саме себе од — жура до жура... Али, знам их, које имају куражи слободна погледа... А такав поглед личио би Вашим очима... Ето и ја, сневам будних очију о једном журу, о дану среће моје љубави ... Тамо, у мирном предграђу малена ку-