Женски свет

наједанпут оде у туђ свет међ војнике. Шта тражи она тамо! То им никако пије ишло у главу да ју је тамо вукла племенита жеља да буде од користи оним јадним рањеницима, Па јој ни мајку не поштедише, Где год су је срели, запштали би је:

— А куд оде ваша поносита ћерка, зар је то корак за поштену жену: — А друг: би рекли:

— Зар јој овде не беше нико по вољи; А неки би подругљиво додали:

— Гле, гле, ваша цура оде на пазар — како се то слаже са њеним поносом >

Свака такова реч била је за јадну мајку, као оштар нож, који би јој срце парао. Није се јадница знала ни бранити, само би тешко узданула, а сузе би је облиле. И кад би кући дошла, онда би је још и муж напао: да је свему опа крива.

~

| ПИ

Мара је међу тим приспела на означено ме-

сто. И одма је ступила у болницу. Кад је ушла и видела опе силне рањенике унакажене ранама, њој се наједаннут смрче пред очима, и мислила је да ће пасти. Али у сред тог потреса појави се у њој неко јаче осећање, које надвлада њене живце, а то је »сажаљење« према јадницима, који су морали оставити мајку, жену, децу и сестре своје, и својом крвљу наквасити бојно поље. Па дух њеног Мирче зар јој није у сну световао: да пође у болницу и да негује ове беднике, та је мисао охрабри, п прихвати се савесно своје дужности. Одмах је својом скромношћу задобила поштовање целе околине, Њена врлина сачувала ју је у свакој, па и у најопаснијој прилици. Било је ту младих лекара, који су се чак и кладили међу собом, који ће пре задобити њену наклоност, и кад су се у својим надама преварили, онда су је поштовали и заволели као своју сестру.

Међу многим рањеницима, које је дворила и неговала, био је неки руски наредник по имену Никита "Федоровић, беше лако рањен па јеу орзо и овдравио. Кад хтеде поћи из болнице, рече јој:

— Би ли, сестро, хтела поћи са мном у Русију кад се рат свршиг — Мара га погледа зачуђено, па нешго и увређено запита:

— За што да идем с вама у Русију" Каква посла имам ја тамо; — Никита се мало збуни па рече;

ЖЕНСКИ СВЕТ

Бр. 9.

— Ја мислим, ако би имали вољу да пођете за мене, да ми будете жена. Ја нисам простак, отац ми је био свештеник, а имам прилично велико имање, код мене нећете трпети никакву оскудицу. А ја бих био сретан кад би пошли за мене. Промислите се још за ова два три дана док се овде бавим, па онда одговорите.

Мара, после мале почивке рече:

— Добро, промислићу се, па ћу вам одговорити. Никита је био средњег стаса, није био леп, али није био ни ружан, имао је врло доброћудно и поштено лице. Био је то прави, добродушни Рус. Мара му се допала као скромна жена, он ју је посматрао за време свога боло“ вања, па је видео, да је поред своје необичне лепоте остала, чедна, за то и науми да се оже ни њоме.

Мара је размишљала шта да ради, да ли ја пође за Никиту, Пука је сиротица, а он јој се свиди, поштен и добар човек, Па шта би мога боље пожелети, Тако је мислила, па му једног дана рече:

— ја пристајем, да пођем за вас, али пед једним условом.

— Да чујем. шта желите.

— Имам сиромашне родитеље, ја сам им едино дете, п једина потиора. Ми немамо ниаквог имања до једну малу кућицу која врди највише четир до пет стотина форината. Даше, ако збиља имате вољу да пођем за вас, ондаће моји родитељи то мало имање продати, и ћи с нама заједно у Русију, јер ја их не могу оставити саме,

— Пристајем врло радо, одговори Ништа, ја и онако немам више родитеље, па ће миони моје заменити.

Мари се напунише очи сузама, и: номели. сан ће се мој испунити, Бог ће ме наградии за добро дело, које чиним рањеницима, као шо ми је мој Миоча каза) у сну. — Затим јој Нкита даде као својој заручници прстен, па јојонда рече:

— Пошто још данас полазим натраг војску, о нашој веридби не говорите никомеп ако Бог да, да се жив и здрав вратим, онда ћмо се венчати. А ви драга моја веренице останил овде, ту ћу вас потражити, А сад ми с Богом стајте! -— Тако Никета оде наново у војску.

(Свршиће се.)

Б___