Женски свет
Бр. 9. лекара, И пошто је лекар умири да није ништа опасно, да је мајка само мало назебла, и преписа јој лек.
Кад пође лекар кући, Мара га испрати, па га наједанпут запита сасвим одважно:
— Какве новости чујете са бојнога поља» = Он је зачуђено погледа па запшта:
= Да ли вас интересује рат»
— О још како, ја сам поред мога сиротог мужа, п сама постала добра Српкиња, и желела бих, да припомогнем тим бедним рањеницима.
— Па што нисте отишли као болничарка, запита је доктор.
·_ — То сами хтела, али нисам знала на кога да се обратим, ко би ме могао упутити куда да идем,
— Требали сте мени доћи, ја бих вас препоручио моме колеги, који се такоће тамо бави Али сад је већ доцкан, рат се свршио, или б6оље рећи сад је примирје, које неће дуго трајати, И. свесно је да ће на годину рат на ново букнути, и снда ће се и Русија заратпти с' Турцима. Па онда ико заиста имате вољу и храбрости да одете као болничарка, јавите се мени, а ја ћу вас упути на мога пријатеља, па ће вам он казати куд — и у коју болницу треба да идете.
_— А зар сад не бих могла отићи > Запшта га Мара,
—- Сад вам није вредно ићи кад је примирје сторо закључено,
Мара се мало замисли па онда рече:
— Молим говорите никоме о томе пго сам сад с вама говорила. Знате какав је свт, из тога би могли
вас не
свашта испредати, А ја вас уверавам да бих тамо отишла са најчистијом нагером,
— Знам ја то, госпођо Маро, познајем вас добо, будите мирни, од мене неће нико чути о ишој намери за тим јој стиште пријатељскируку, и оде.
Тара остаде замишљена. За што се није пре обратила на доктора, сад је пропустила нешо — сучим је могла учинити добро дело а задушу своме добром мужу. Чим јој он то у се светује, зацело жели то његова душа, И сад · била још жалоснија.
Дђе п зима, многе је ноћи преседила и бола
бочни да би се могла изранити са својим _Рродисљима, А кад сину пролеће и озеленише вртов, Мара приону више но икада да засеје не сао цвећа, него и свакојаког поврћа, само
ЖЕНСКИ СВЕТ
Стр. 209.
да што више мајка може на пијаци заслужити, И заиста као што је свесрдно радила, тако јој и Бог благослови труд) те је свега било у изобиљу. Воће је родило како Јодавно није, било је разног племенитог воћа, а она га је сама п каламила. Тако је она са неким унутрашњим за. довољством посматрала свој плодни рад. И радовала се, што је својим родитељима приправила бољу зимницу.
Чим је букнуо други рат, Мара, одмах оде доктору, и рече, да је приправна да оде на границу као болничарка, да негује рањенике, А доктор ју је одмах препоручио своме колеги, Мара рече и својим родитељима шта је наумила, мајка се чисто запрепастила од чуда, кад је чула да јој кћи, хоће да иде тамо где се бију, међу саме војнике, па љутито подвикну:
— Шта! Зар ти да идеш тамо међу саме војнике, Ти која си увек држала на своје по-
„штење, па зар приличи то за поштену жену»
— Мамо, рече јој поносито Мара, ја ћу и тамо поштено живети, као и овде што сам, а не идем тамо међу обесне војнике, него да не, гујем јадне рањенике, а то је мамо хришћанско дело, Тим ћу испунити и свету жељу мога до-
"_брога Мирче,
— Каквог Мирче» Какву жељу» Да си ти нас слулала, не би данас поред своје лепоте, овако јадно живела, Искали су тебе и богати честити мајстори, Али ти хоћеш за твога Мирчу, па ето како те је оставио да се злопатши с нама заједно.
— Драга мамо, не грешите душу, и не дирајте мртве. Хоћу сад да вам кажем мамо, шта сам уснула пре годину дана, Дошао ми је Мирча, па ми рече: »Немој се Маро тако мучити. Тебе чека срећа, ако ме послушаш, иди тамо где се бије крвав рат, негуј оне јадне рањенике на ће те Бог за то наградити«,
Мајка ућута, била је побожна, веровала је, да се мртви кадкад појављују у сну својим милима са добрим саветима, не одговори ништа више, само слеже раменима, прекрсти се, па после дужег ћутања рече:
— Кад је тако, а ти иди ћерко, и ради како те Бог учи, и наша дивица Марија. Амен!
Мара није оклевала ни часа, одма се спреми, опрости се са својим родитељима и оде.
Сад се по Сомбору подиже читава хука бука, ови су познавали лепу Мару буњевкињу, а доцније Мирчину жену, као поноситу и честиту, па