Женски свет

бр. 9,

Старал Серб!л, написала Љетопис Босне, дјело које износи 106 страна, велике осмине, и које ни по чему није заслужило, да остане сасвим заборављено, да се на њега никад нико више не осврне, као што се до сада није освртало. Ми ћемо о овом дјелу једанпут опширније проговорити и постарати се, да наше читаоце упознамо бар са понеким одломцима његовим, а сад нам је само намјера, да изнесемо, како сам Рус, А. Гиљфердинг, пише о списатељци, у свом предговору поменутог дјела.

»Када сам био у Сарајеву« пише Гиљфердинг »хтио сам наћи кога било од домаћих, који би ми написао успомене о догађајима, што су се за његова живота десили у Босни, слично ономе, како је, мостарски архимандрит Јоаникије Памучина описао Херцеговину, под двадесетпетогодишњом управом Али-паше Ризванбеговића. Но за дуго нијесам тамо нашао ни једног човјека, који би био способан сабрати своје успомене и пренијети их на хартију, пошто рад такве врсте још није према духу Бошњака. Већ сам мислио да нећу моћи ни добити домаће историје Босне, када ме срећан случај упознаде са дјевојком Стаком Скендеровом, чији Љетопис овде износимо у тачном пријеводу. Личност Стаке Скендерове врло је истакнута; Љетопис њезин носи на много мјеста одбљесак те личности. Нико од православних становника Босне не заслужује почасни назив народног раденика толико, колико Стака Скендерова, кћи осредњега трговца, који се преселио у Сарајево из Пријепоља (Херцеговина), још је у дјетињству осјећала велику потребу за штампањем, и, не обзирући се на то, што се писменост сматра у Босни сасвим непотребном за женске, упознала се са црквеним књагама (јединим, у том крају, предметом читања) боље од икаква босанског свештеника... То је утицало на сав њезин будући живот. У дјетињству отац је одијевао у мушко одијело, што често тамо раде и православни и муслимани са својим малољетним кћерима. Стака Скендерова није више снимала мушко одијело;

ЖЕНСКИ СВЕТ

Стр. 199.

то је био знак, да се одрекла од удаје и да се неће посветити искључиво својој кући. Мушко одијело ослобођавало је од ропства домазлуку, прибављало јој незазоран приступ у друштво мушких и, чудно казати, у цркву (јер у Босни дјевојке и младе жене посјећују богослужење тек за вријеме поста и кадикада, на највеће празнике, иначе се иђење у цркву сматра неприличним); но у исто доба оно јој је наметало и обвезе, у одношајима према цркви и народу, које не носи обична 60санска жена. Стака Скендерова живи у свијету, али се сматра калуђерицом, те би била у манастиру, кад би у Босни било женског манастира. још као млада дјевојкл, она је неко вријеме читала у цркви апостол, зато, што по српском обичају, то није дужност одрасла човјека него дјетета, а писмена дјетета није у оно доба било у Сарајеву. Страшна несрећа њезина брата, кога су (1841. год.) нечувено мучили, те је, оставши сакат, пао на терет сестри, још је више натјерала, да се посвети Богу. Њезино беспријекорно владање и готовост да помогне браћи у сваком народном послу, учинили су, те је била уважена и поштована међу сељацима свију крајева Босне, који су се често њојзи притуживали и тражили од ње савјета. Имајући присгупа у турске хареме и у куће, те научивши говорити турски, често је пута, са успјехом, бранила своје једновјерце. Међу једновјерцима њезине су симпатије, наравно, биле на страни сељака, који су страдали, а не на страни користољубивих трговаца, који су, држећи страну силника, гулили и грабили. Сажаљење према сељацима а мржња према трговцима игбија, као што ће читаоци видјети, сасвим јасно у њезином Љетопису. Да допуним карактеристику те интересантне Босанке, казаћу још неколико ријечи. Највећом жељом, главном цијељи живота Стаке Скендерове, било је оснивање женске школе у Сарајеву, зато, да би се ударио темељ образовању женских, међу православним Србима. Та је жеља сада испуњена, помоћу једне добротворке, и Стака Скендерова, у данашње дане, забавља се својом новоотвореном школом...“