Женски свет

Бр. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ Стр. 205.

Прекиде је јаросно Њезин отац преки: „ћути, кћери несрећна, Умукла на веки,

Да не чује у селу Нико, нико живи, УКенска глава да мојој Вољи се противи!“

Глас му грми, а око Љутито му сева,

А Сојка се уклони Од његова гнева.

Мајке нема, отац јој Ето огањ живи, Тужи, јадна, а не сме Да му се противи.

Ал како ће сирота За недрагог поћи, Ох, како ће јадница Другог љубит моћи!

Кад се 'вако молила (Свакога осванка: »Погле, Боже, на мене И на мога Станка !«

жЖ ж » У поноћи трже се Сојка из сна свога; — Све покрива црни вео Мрака поноћнога !

Ал и дан ће донети (Ова поноћ врана,

— Дуго ли је стрепила (Од овога дана!

Синоћ заспа, да крепи Душу узрујану,

А санак јој, мелем благ, Дочарао нану.

Причала је тешки јад Својој милој нани,

А нана је научи

Да се зла одбрани!

• . • О • . • О О •

Другарица весела Невесту опрема,

Она нема осмеха,

— Ал ни суза нема!

Кренуше се сватови, Све се село слеже, Смиљином се улицом Сад песма разлеже.

Али Смиља не чује Ништа, земно што је, Она сада анђелске Слуша милопоје.

У њеној је собици Свећа усред дана, Крај ње тужно запева Њена стара нана.

Угасну јој у грудма Пламен срџбе веље,

— Неће Смиља осветом Кварити весеље !

>

% х

Престадоше усклици Јасни раздрагани, Униђоше у цркву Свати одабрави.

Ал се сваки препаде С лица невестина,

Она стоји блеђа још Од бледога крина.

Задрхтао вити стас

У несрећне младе,

Кад свештеник стар и сед Баш пред њоме стаде.

. „Имаш вољу“ чу се глас Седога пастира, Па одјекну тишином Свечанога мира.

„Немам оче!“ узвик њен Божјим храмом леће, „Догнаше ме пред олтар — Али даље не ће!“